Danas sam se rastajao od dragog bića na stanici blizu škole. Osnovne
škole. Video sam dete sa rancem kako trči niz ulicu. Video sam I dete za njim
kako nosi tešku torbu na plećima, pogledom u pod upret, u iPod. Na sekund. Samo
na sekund. Ta ulica je postala 15 godina mlađa. Video sam sve nas kako idemo
niz ili uz, kako se smejemo, gurkamo, vrištimo kao divljaci. Dobacujemo onima
sa druge strane ulice. Video sam bezbrižnost za sutra, I nezainteresovanost za
sadašnjost. Kako gledamo kako ćemo da pobegnemo sa časa hemije, kako ćemo
ponoviti iskakanje kroz prozor – u nadi da neću ja biti taj koji inicira to
isto iskakanje, I kako dobijamo svi umišljene ukore I sramotu pred svima, kao
orden da nosimo par dana.
Video sam kako je ulica lepa, puna života. Bez semafora, bez četiri zebre
nadomak školskog dvorišta. Bez policajca…bez brige…bez misli…
Osetio sam ono što nisam skoro dve decenije. Bio sam dete opet, na
sekund. Samo na sekund.
Biće je pružilo ruku: “Čujemo se. Budi dobar.”
Ceo jedan svet koji je nekada postojao je nestao, potpuno se
strušio. Opet je nestao. Vratio sam pogled u suprotnom smeru od bića okrenutog
leđima, sve što sam malo pre ugledao, više nije postojalo.
Video sam svega par dece. Njih par. Svi pogledima uperenim u ekrane
razne. Imam osećaj I da se ne vide. Nisu se ni čuli međusobno. Pomišljam, “Bože,
I da neko sada kola zgaze, ne bi ni primetili; a ako I bi, usmerili bi kamere
ka žrtvi I počiniocu. Potpuno osečeni I odstranjeni od momenta u kojem su.”
Oh Bože! Tada shvatam da gledam u to skretanje. Skretanje na kojem
je jedan mladi život bio prekinut u 13. godini
života. Sećam se plača, urlika, šoka i svih besnih ljudi I roditelja koji su
okrivili nekoga da je oduzeo jedan život. Oduzeo I pobegao. Sećam se I da su
kasnije pričali da je bilo jako čudnih priča za tu devojčicu. Šta je ona radila
I kako se ponašala dan pre. Jezivo mi je bilo I da se setim tog detalja “Ali
ona se juče baš čudno ponašala. Zakopala je kockicu čokolade, klekla na kolena,
I nešto šaputala. Kada je ustala, nije se sećala šta je radila.”
Ne znam ni dan danas da li je to istina ili laž…ali znam jedno. Tog
dana nije preminulo jedno dete, umrla je čitava generacija.
Kao što je generacija ‘60 imala pravo na bunt I da ulicu naziva
svojom ulicom. Da su imali slobodu I jezika I misli. Mi smo imali slobodu
detinjstva. To je bila naša smrt. Svi smo tada umrli.
Da stvar bude još I gora, otac tog deteta je bio policajac, I on je
tog jutra poslat na uviđaj. Tada nisam razumeo strahotu tog momenta. Sada, u
trećoj deceniji života, shvatam koliko je taj momenat bio prestrašan. Za sve
nas, a tek za njega i njih…
Nakon toga, postavljen je semafor, I to ne jedan, nego dva.
Postavljene su četiri zebre. Što bi sasvim imalo smisla, da nismo zajedno sa
tim, danas u 2018 skoro, dobili I kamere, I živog policajca da patrolira tuda
kao dvorska luda.
Kada se sve ovo desilo?
Kada smo postali tuđinci?
Kada smo postali roboti?
Ma koji crni pakao I raj, koja Apokalipsa I spasenje. Mi živimo to.
Pakao nam su daske po kojima izvodimo taj život koji je zapravo Apokalipsa. To
je naziv naše predstave. Mi samo reditelji I urednici, a naša deca su glavni
glumci.
Kada je postalo zabranjeno detinjstvo?
Kada su ulice postaje razbojništvo?
Kada su ljudi postali invalidi? Mentalni, psihički, fizički.
Je l’ mi pravimo robote ili postajemo roboti?
Postavlja li iko više pitanja u ovom novom dobu?
Internet je predivan I prelep. Treba ga slaviti, a mi ga
iskorišćavamo. Mi od njega pravimo oružje kojim se ubijamo. To sve implementira
pogrešne misli u naše sitne glave. I ova deca po ulici, obezglavljeni idiJoti
su proizvod toga. Koje “Dobar dan”, “Doviđenja” I koje “Hvala”. Ja to dugo
nisam čuo od nekoga, a da ima manje od 15 godina.
I večeras, nakon tog dana, pozdravljam se sa ljudima koje volim I koje,
sa svojih 29 znam već punih 23 godine, imam pored sebe za životne saputnike.
“Sećate li se kada smo poslednji put išli da se igramo napolju?!
Kada smo poslednji put kupovali sveske za školu? Kada smo poslednji put imali,
odnosno, nismo imali misao – a šta ćemo za doručak ujutru?”…sve te neke sitne divne
stvari koje nosi život mladih godina, detinjstva I adolescencije, više nikada
nećemo imati. Čak se ni toga što smo imali ne sećamo kada je prestalo. Nema
prekida. Nema linije. Nema ničega. Nisu nam ostali ni kao sećanje osim “Znate
li da smo nekada…” ne znamo ni mi kada.
Posledica svemu ovome što živimo sada je zapravo Dostupnost koje
imamo danas. Nekada nisu postojale metalne konzerve. Nije ih bilo. Čekali smo
tetkinu drugaricu da donese iz SVETA to što nije bilo. Pa smo to poštovali I voleli.
Gledali sa strahopoštovanjem I hvalili se kako je posebno I jedinstveno, a mi
kao kraljevi jer je u našim rukama, a ne u tuđim.
Kako nije bilo na klik film ili pesma, spis ili knjiga. Nego se
čekalo na radiju da se presnimi preko prethodnog hita. Pa onda opet
preslušavamo kao degenerici sve dok ne ogulimo onu crnu traku ili je presnimimo
opet ponovo, iznova I iznova…Kada je trebalo
da se učlanimo u bibloteku da uzmemo knjigu ili stanemo na listu čekanja
da bismo dospeli do nje, da je pročitamo I razumemo. Da se unapredimo.
Sada skupljamo. Kao hodori.
Imamo sve na dohvat ruke, ništa ne poštujemo, ništa ne vrednujemo.
Pravimo svoje biblioteke sa knjigama koje I ne čitamo. Slušamo pesme koje I ne
volimo I ne razumemo…
Sve se poremetilo, sve se izdegenerisalo….
Ima onih koji to I ne razumeju, I još uvek ne vide. Evo vam jedan
šamar da se osvestite. Ako ne želite da vidite svoju divnu decu kao bezglava I nerazumna
bića. Pogledajte Prirodu. Ona je vrlo glasna I nedvosmisleno jasna.
U oktobru je pao sneg, I to 8. Oktobra. Uragani su uništili čitava
ostrva. Požari su spalili hektare šuma koje su nam pluća I vazduh koji dišemo.
Zemlja podrhtava I besni na našu bes.
Ali ima nade. Ja je imam. A imaju je I još mnogi drugi.
Promenimo sebe I promenićemo druge – ah kako otrcana rečenica. Da je
preformulišemo:
Hajde da shvatimo šta nam se dešava.
Da ne zatvaramo oči pred onim što živimo.
Da ne budemo sebični već darežljivi.
Da ne budemo bezumni već osvešćeni.
Hajde da vodimo ljubav I pravimo decu.
Hajde da prestanemo da se jebemo I kotimo bezrazložno. Hajde da
umesto “Desilo se” govorimo “Želeli smo”.
Hajde da dajemo dobar primer.
Hajde da uperimo prstom u ono što ne valja, ali ne samo to, nego da
prestanemo da pravimo rešenje za posledice, već da iskorenimo uzrok nastajanja
tih problema.
Hajde da…
Upali smo u kolotečinu neke glupe priče, nekih tužnih ljudi. Ja
želim da živim srećan I da ostavim nešto u nasleđe. Ne smeće, I ne probleme.
Već osmeh, razumevanje, ljubav I obećanje “Živećete bolje nego ja.”
Molim se svim Bogovima, bivšim, sadašnjim I budućim, da se nešto
lepo desi. Da se vratimo Izvoru I Energiji. Da živimo ljubav, da sejemo ljubav.
Da se vratimo prirodi.
Da na olimpijadi 2120. prva nagrada idalje bude u obliku zlatne
medalje, a ne zlatne boce prenosivog kiseonika ili još strašnije, kabl koji će
neko da nabije u ugrađeni USB ulaz na vratu pobednika.
Nije kraj…ima još dosta. Ne znam ni kako da završim ovo što pišem, a
tek ono što mislim…
