I snovi sanjaju...

Danas je nebo bilo moje ogledalo.

Sa jedne strane sevaju munje koje upozoravaju na bitku koja ih sledi.

Na drugoj gromovi egocentričnosti drugih ljudi kao moja osećanja i misli cepaju dušu na bezbroj delova kao što oni to čine nebesima.

Počela je kiša, vlažna, tako vlažna, kao moji dodiri na trećoj strani zemlje i tu, tu se javlja duga sa najlepšim bojama Pikasa.

Tu je, postaju sve intenzivnije,
tu su preda mnom, čini se na dohvat ruke grešnog čoveka ali to je samo tren u trenutku nepostojećem.

I onda moje mizerno, tako nebitno, telo koje prisustvuje svom tom svodu događaja, misli i osećaja.

Telo koje je u četvrtoj Galaksiji, odmah preko puta Mlečnog puta i užarene Venere.

Što duže oči gledaju sve plavlje bivaju.

Da li je moguće, pitam se, da šaljem talase te jačine, da ih Ona oseća, prihvata, podržava, reprodukuje na svom nebeskom carstvu, umnožava ih, sabira i deli nebo svetlim linijama.

Dok neko uživa u marinadama,

Suncu na Pacifiku,

dok se neko penje na piramide,

dok doživljava orgazam,

dok crta ili vaja u tansu.

Ja posmatram i opisujem nemoguće:

Suze kao kišu,

     oči kao dugu,

          misli kao munje i

              reči kao gromove.

                      NE!

Ne dopada mi se ništa osim duge i njenih bistrih boja koje više i ne postoje...

Gde su te duše koje osećaju i znaju o čemu pišem i o čemu čeznem...šta osećam;

Gde su zapisničari da se to bez greške ureže, prereže, umnoži i pripoveda (?)

Dok Sunce ne svane i ovaj haos osvetli i pokaže pozitivnu stranu svega,
zatvaram oči i uranjam u još jedan svoj svet sa novim pričama i likovima;

Ko će sad uzeti koju ulogu,

ko će biti glavni a ko sporedni lik,

ko će biti režiser a ko scenarista,

ko će praviti kostime a ko crtati šminku,

ko će dati maksimum a ko svoj minimum,

              ko će plakati,

              ko gledati,

              ko se smejati...

i ko je taj što će crvenu traku preseći ?

Zazvonio je sat.

Srce ubrzano lupa, da li je moguće da sam sanjao da sanjam još jedan nemogući san...

U svom zanosnom ludilu za Vas,

AlexShaw

Glasovi

Tvoji. Moji. Svačiji I ničiji.
Kada staneš, sedneš ili legneš I počneš da razmišljaš o nekome ko to zaslužuje ili ne.
Kada si srećan I zadovoljan, kada jecaš I patiš.
Kada razmišljaš naglas i želiš da vratiš izgovoreno.
Kada slušaš ili savetuješ.
Kada osećaš nekog u sebi.
Kada osećaš nekog pored sebe a shvatiš da si zapravo sam.
Dok pevaš ili držiš besedu.
Njeni. Njegovi. Njihovi.
Po neki glupavi i pametni.
Koji nepromišljeni ili pogrešno smišljeni.
Ima I neizgovorenih a tačnih. E ti najviše proganjaju i uništavaju.
Vređaju I savetuju a mi sebe ne želimo da čujemo ili saslušamo.
I posle par trenutaka, nekome sekunda, nekome minut a ponekima, boga mi I godina,
Shvatiš da su potpuno tačni.
Čisti, neiskvareni, iskreni….

Staviš prst na čelo I pomisliš :
Čemu sada to I da li zaslužujemo isto?
Zar je razlog bitan?
Jedino što se računa jeste da osećaš I misliš.
Da si živ.
Da kucaš. Da traješ.
Da poseduješ. Da čezneš.
Da osećaš I uzvraćaš.
Kada se pogledaš u ogledalo I vidiš nekog drugog tako poznatog a opet stranog.
Šta god da je, opet obraz čist ostaje.

Tu više srama nema.
Pohlepa ne postoji.
Osećaš I traješ.
Kao da si živeo I ono što je bilo pre milion godina
I misliš ono što još I nisi,
Od ovog vremena jurnjave I beznađa.
Osećaš se kao jedan I poslednji izdanak svog roda.
Poslednji konjanik,
Svoj kralj a tuđi sluga.
Budiš ze zbog nekoga ali misliš za sebe.
Osećaš za drugoga ali živiš za sebe.
Misliš o drugome a samo sebi izgovaraš.

Kada ti se učini da čuješ nekoga koga odavno nema.
Ili vidiš nešto što odavno ne postoji.
Koga zavaravaš I koga lažeš,
Sve je tu a ne tamo,
Sve je sada a ne sutra.
U tebi je, znači živo je.
Ti osećaš, ti gajiš.
Čemu ustručavanje, sve što ti treba je
GLAS!

Glas tuge, glas živih, glas sreće, glas ljubavi,
Glas očaja, glas besa, glas histerije,
Glas paranoje, glas beznađa I večnosti,
Glas tvoj, glas moj, glas nečiji I glas svačiji a ničiji.
Glas zaljubljenosti, glas neizgovoreni, glas još nedostižni
I ne promišljeni, glas Onih,
Glas muzike, glas zabave I smeha…..

Sve je to u tebi I možda nestaje,
Ali opet traje I koliko god da se trudimo
Plima jednom mesečno dođe I ode.
Svaki tren potrošen kvalitetno I ne.
Svaka pomisao se računa,
Svaka misao prihvata.
Ne daj da ti oduznu ono sto je Tvoje,
Ono sto je Njeno, Njegovo, Moje I na kraju Naše.
I ničije više.

Šta osećaš, šta misliš, kome se diviš
Koga prizivaš I zoveš a koga očekujes da se odazove.
Sve je pred tobom, puna tabakera koje kakvih gluposti I drangulija
I kada počneš da cenis to što imaš, to što poseduješ,
Taj kofer u sebi sto nosiš I čuvaš,
Samo tvoje malo blago….
Možda malo I nekome bezvredno ali tebi neprocenljivo
I tvoje,
Nešto lično. Tako malo a tako važno.

Sve što misliš, pomisliš ili osećaš
Za sve to ti samo jedno treba
Tvoji. Moji. Svačiji I Ničiji.
Samo mali nežni GLASOVI!

Od srca Vama,

Alexander Shaw