Survival issues

Pobunili su se stanari, ostali su sami, da se gledaju u tami.

I niko ništa ne govori, a svi sve znaju, i svako svakog zna.

Ko šta ima, a ko šta ne.

Kome fali daska, a kome spala maska...sve više mislim da lobanja je mala, kako onda da sve to izdrži sama?

Ti pomisliš sve je to strava, a ono ‘fata te morgana,

I od svih njihovih mentalnih uragana, njoj je bolje da ostane sama.

Sve je tako prozračno i dosadno, nema više ni duše, ni duha.

Sve otišlo je uz vetar, a oni recept na kućnu adresu slali.

I sada smo tako svi u čudu stali, da li da krenemo ili odemo.

Da li smo pošli ili smo došli?

Je l' to za nas ili komšije u svemiru?

Da li da se mirimo ili živimo u nemiru?

I tako od miloga do nedraga,

Stigosmo mi stazama srama, tu pred ogledalom na svetlost dana,

Gde se sve vidi, a ćuti, gde se ne sme ni misliti ni progovoriti.

Šta god da kažeš ne valja, ni kada se diže, a tek kada pada.

U vrzino kolo mi se tako igramo, sve dok ne počnemo da se iglamo.

Jer dok si mlad sve se može, sve se hoće, i onda shvatiš da si mazao kremu optimiste,

Došao u godine da promeniš marku, zglajznuo u pesimiste. Ali idalje krema maže se,

Jel rekla je draga: belo, zdravo je za telo.

I tako mic po mic,

Probudiš se sa jednom borom od kiselog osmeha, i još parom od brige i tuge,

Shvatiš da si pogrešio tek tada, da nam je bilo bolje nekada.

Dođu onda godine, kada preživeti se mora,

i to postane problem I noćna mora,

Marijana i Valerijana zakucaju na vrata i eto ti tek tada, pravih i pouzdanih prijatelja.

Bez modrica i dodira, spuštaju u horizontalu.

Da ne bi bile same, javne se i Lavanda da vas malo uspava, magnovenja radi,

Sa vodom i vatrom se spari, da oči I nos ne zavadi.

I onda se nadaš da naići će neko, ko je voljan da te iz govana vadi,

A on neće i nije ga briga, to je tvoje st(r)anje, a njegova briga.

Šta nam je na kraju činiti?

Šta god da izabereš, niko život nije preživeo, pa nećeš ni ti.

Ne traži baba veštice, i deka Vange, nema tu ni čini ni magije,

Sve je tako kako je.

Prilagoditi se mora, menjati se mora. Snage za sve treba, a ona rasipa se na tako nebitne stvari.

I onda gde čuda, do poda nam dođoše muda.

Nema više ni želje ni truda, jer čemu kada Anđeo se smeši.

Pa ti ako smeš, Poslednji Tango zapleši.

Ne biraj mnogo kuda da kreneš, uvek ćeš da skreneš.

Ne pitaj da li smeš, jer što pre odeš pre ćeš da kreneš.

Noge neka nose same, jer sve se to vrati, svaki ceh i dobrota se (na)plati.

A još više ono drugo ili treće, i neće te pitati da li sme' će,

Jer sve to samo će.

Ne znam kome je lakše, da li onima koji pitaju ili onima koji ćute I lutaju…

I sve to proći će, a nas tada uveliko biti neće…. 

Izgubljen u prostoru i vremenu,

Alex

Deo ili ceo?

Polovina. Uvek sam se pitao čija? I došao do zaključka. Polovina tako objašnjena je potpuna glupost. Jel treba da se deli na pola? Ok.

Pola tela želi nazad, druga daleko ispred.

Jedna kaže: „vraćaj se na selo“, druga: „produži u veću galamu“.

Služi narodu, gaji životinje.

Mislim ponekad kako treba zaraditi novce, a sutradan se setim „time se vrednost ne kupuje“.

Hoću da budem umetnik, već sledećeg koraka sam prolaznik...

Ne, ne pripadam nikome, ako i pripadam, to su on i ona, a svako od njih na još po pola. Muško i žensko, i tako u nedogled.

Kako se onda usuđuješ da kažeš: „ti si moja druga polovina?“

Zar ti ličim na pola čoveka?

Ako ti jesi, ja nikada nisam, niti planiram da budem.

Ne volim religiju jer ograničava, i onda uhvatim sebe kako se molim, ali ne znam kome. I onda shvatim: Svima! I bivšima, i sadašnjima i onima koji će doći.

Ponekad uživam u trenutnom zadovoljstvu, a onda se setim da sam to već imao i da pripadam večnosti, a ne trenutku.

Kako možeš gledati život od rođenja do smrti? Sa tobom se ništa ne prekida, ni kada se rodiš, ni kada umreš.

Sve je deo već postojećeg, i onda opet poželim da stvorim, pa se osvestim da već tu je.

Polovina. Da, ali ne fizička. Ne nečija. Ne, nikada.

Sve je na pola ali ne kako se priča. Balans je odgovor koji tražite. Ne može samo jedno, uvek ima više. Barem dva. To su te polovine kojima se nadate i o kojima sanjate.

A smeju se žonglerima. Oni su naučili ono što mnogi pokušavaju (ja nisam izuzetak).

Da sve drže, pola u ruci, pola u vazduhu. I sve ima smisla. I ono što leti i ono u ruci.

A mi poletimo, zaletimo i sve nam ispadne. Onda odustanemo, mislite da se tako ustaje?

Ne, tako se pada, dublje nego ikada.

Balans.

Sada sam u minus fazi (otuda i pisanje) i želim da je iskoristim ali ponekad imam problem. Zaboravim se kako, počnem da mislim i pišem. I sve dobije smisla. Sve funkcioniše.

Ali niko nije promenio mišljenje. Niko nije video dalje od svog nosa. Kažu; da oko oku veruje, između njih ne bi stajao nos. Istina ili laž?

Ceo deo,

AlexShaw