Survival issues

Pobunili su se stanari, ostali su sami, da se gledaju u tami.

I niko ništa ne govori, a svi sve znaju, i svako svakog zna.

Ko šta ima, a ko šta ne.

Kome fali daska, a kome spala maska...sve više mislim da lobanja je mala, kako onda da sve to izdrži sama?

Ti pomisliš sve je to strava, a ono ‘fata te morgana,

I od svih njihovih mentalnih uragana, njoj je bolje da ostane sama.

Sve je tako prozračno i dosadno, nema više ni duše, ni duha.

Sve otišlo je uz vetar, a oni recept na kućnu adresu slali.

I sada smo tako svi u čudu stali, da li da krenemo ili odemo.

Da li smo pošli ili smo došli?

Je l' to za nas ili komšije u svemiru?

Da li da se mirimo ili živimo u nemiru?

I tako od miloga do nedraga,

Stigosmo mi stazama srama, tu pred ogledalom na svetlost dana,

Gde se sve vidi, a ćuti, gde se ne sme ni misliti ni progovoriti.

Šta god da kažeš ne valja, ni kada se diže, a tek kada pada.

U vrzino kolo mi se tako igramo, sve dok ne počnemo da se iglamo.

Jer dok si mlad sve se može, sve se hoće, i onda shvatiš da si mazao kremu optimiste,

Došao u godine da promeniš marku, zglajznuo u pesimiste. Ali idalje krema maže se,

Jel rekla je draga: belo, zdravo je za telo.

I tako mic po mic,

Probudiš se sa jednom borom od kiselog osmeha, i još parom od brige i tuge,

Shvatiš da si pogrešio tek tada, da nam je bilo bolje nekada.

Dođu onda godine, kada preživeti se mora,

i to postane problem I noćna mora,

Marijana i Valerijana zakucaju na vrata i eto ti tek tada, pravih i pouzdanih prijatelja.

Bez modrica i dodira, spuštaju u horizontalu.

Da ne bi bile same, javne se i Lavanda da vas malo uspava, magnovenja radi,

Sa vodom i vatrom se spari, da oči I nos ne zavadi.

I onda se nadaš da naići će neko, ko je voljan da te iz govana vadi,

A on neće i nije ga briga, to je tvoje st(r)anje, a njegova briga.

Šta nam je na kraju činiti?

Šta god da izabereš, niko život nije preživeo, pa nećeš ni ti.

Ne traži baba veštice, i deka Vange, nema tu ni čini ni magije,

Sve je tako kako je.

Prilagoditi se mora, menjati se mora. Snage za sve treba, a ona rasipa se na tako nebitne stvari.

I onda gde čuda, do poda nam dođoše muda.

Nema više ni želje ni truda, jer čemu kada Anđeo se smeši.

Pa ti ako smeš, Poslednji Tango zapleši.

Ne biraj mnogo kuda da kreneš, uvek ćeš da skreneš.

Ne pitaj da li smeš, jer što pre odeš pre ćeš da kreneš.

Noge neka nose same, jer sve se to vrati, svaki ceh i dobrota se (na)plati.

A još više ono drugo ili treće, i neće te pitati da li sme' će,

Jer sve to samo će.

Ne znam kome je lakše, da li onima koji pitaju ili onima koji ćute I lutaju…

I sve to proći će, a nas tada uveliko biti neće…. 

Izgubljen u prostoru i vremenu,

Alex