Iskra

Tada je bilo drugačije, to je bilo poslednje
Tada nisam ni razmišljao da će biti ovo što je sad
Početak beše nevin i neobećavajući,

nisam video, tada po prvi put, pre i posle tog događaja.
Nisam mislio o tome. Samo sam se prepustio događajima.
Svim našim situacijama.
Pisao sam i čitao pisma kao hijeroglife 

davno zaboravljene, pa ponovo nađene.
Nisam znao da sam gajio tu malu iskru vatre u sebi koja je za tako kratko vreme porasla do granica nemogućeg.
Imao sam osećaj da su mi emocije i osećanja kao ogromna užarena lopta izvađena sa dna Vezura i da su rasla i žarila se toliko da sam je mogao umesto Sunca koristiti.
Tog intenziteta i jačine.
Tada se o svemu govorilo. Vile i vilenjaci su bivali stalni gosti.
Sve to tada...

 

Sve do onda kada sam ja poželeo da podignem ceo taj mali univerzum na viši nivo.
Tada se zaista desilo nemoguće ali ne i neočekujuće.
Sve je ka tome vodilo.
Svi ti nezamislivi meseci neopisivih osećanja,
svi ti momenti, sve te misli, sve te želje...
Cela ta ogromna užarena lopta u koju sam uložio sve što sam imao 

pa čak i ono što nisam ni znao da posedujem.
Sve je to kao sa Meseca palo u Tihi okean i skamenilo se iste sekunde.

 

Sada nema ničega. 

Sada više nema ničega.
Čak ni one iskre od koje je sve počelo.
Sada sam ostao bez ičega. 

Danas nemam odakle da krenem u novo osvajanje.
Kažu "nada umire poslednja", to kod mene nije slučaj. 

Ovde postoji samo Vera da u centru te, nekada užarene sada skamenjene Lopte, 

idalje diše i postoji Iskra vredna novog buđenja.

Novog početka.
I jedino što želim jeste da doživim da mogu da kažem:
"To nije ponovo - tek je počelo!"

Platno...

Eto nas opet pred mestom gde sve počinje

Gde se nešto završava i golica. Taj osmeh...

Želi li da sakrije ili otkrije...

Jel to ono ratno polje bez metka i granata

Gde je sve dozvoljeno i bez zakona...

Tamo kada se zapitaš vredi li dalje ili je to plod mašte

Predugo sam na polju sảm u kasu I previše siguran

a na minskom polju.

Jel to što fali drugo telo? Strano telo. Novo telo.

Polunežno I potpuno zatvoreno.

Ili sam to ja?

Previše se vrtim na ringišpilu dobropoznatih cigana domaćina

I posle osmog kruga shvatam da nemam za čim da pružim ruku.

Nema nagrade.

Neko je odavno skinuo I čvrsto zagrlio.

Hoću da siđem jer će mi se nakon devetog kruga definitivno smučiti.

Veruj mi ni to nije lako, taj silazak na već utabani pesak.

Ili je to zato što odavno tonem u isti?

Više ni ne znam šta je ovde a šta tamo.

Šta vidim a šta osećam…

Jel mi se smeje odraz u ogledalu?

ili je ludilo ponovo došlo po harač?

Ludilo boja u glavi I brojeva ulica

Kojom stranom hodam, parnom ili neparnom?

Gde je bolje? Jel postoji logika?

Smisao?

Želim da mislim o tebi

Želim da maštam o nama

Želim da sanjam…

Želim da uživam, želim da vidim..

Hoću da imam čemu da se divim,

Hoću da se svađam I prepirem,

Hoću da se rađam I umirem,

Hocu opet sve ponovo.

Želim novi stih I novi red.

Stavljam VETO na tačke I krajeve

Neka ih zamene veznici I počeci.

Jel srce u tvom oku vara?

I zašto se uvek stavlja znak pitanja…

Naći ću mesto gde ću sve zaustaviti I ponovo početi,

naći ću mesto gde će nestajati I nastajati,

gde grehovi ne postoje I gde satovi za nas stoje.

Ovu iskru u sebi čuvam a nemam kome, nemam kuda…

Jel to ovde? Pokaži kuda.

I ne zaboravi samo jedno:

Ovo su misli moje I samo moje

Gde reči nastaju I gde se kroje.

Ako želiš da me voliš, učini to strasno.

A ako ipak odlučiš da me ubiješ, budi nežno.

I ne zaboravi još jedno,

moraš uzeti ono što nudim jer to je sve

I već je kasno za pitanje da li sme…