Iskra

Tada je bilo drugačije, to je bilo poslednje
Tada nisam ni razmišljao da će biti ovo što je sad
Početak beše nevin i neobećavajući,

nisam video, tada po prvi put, pre i posle tog događaja.
Nisam mislio o tome. Samo sam se prepustio događajima.
Svim našim situacijama.
Pisao sam i čitao pisma kao hijeroglife 

davno zaboravljene, pa ponovo nađene.
Nisam znao da sam gajio tu malu iskru vatre u sebi koja je za tako kratko vreme porasla do granica nemogućeg.
Imao sam osećaj da su mi emocije i osećanja kao ogromna užarena lopta izvađena sa dna Vezura i da su rasla i žarila se toliko da sam je mogao umesto Sunca koristiti.
Tog intenziteta i jačine.
Tada se o svemu govorilo. Vile i vilenjaci su bivali stalni gosti.
Sve to tada...

 

Sve do onda kada sam ja poželeo da podignem ceo taj mali univerzum na viši nivo.
Tada se zaista desilo nemoguće ali ne i neočekujuće.
Sve je ka tome vodilo.
Svi ti nezamislivi meseci neopisivih osećanja,
svi ti momenti, sve te misli, sve te želje...
Cela ta ogromna užarena lopta u koju sam uložio sve što sam imao 

pa čak i ono što nisam ni znao da posedujem.
Sve je to kao sa Meseca palo u Tihi okean i skamenilo se iste sekunde.

 

Sada nema ničega. 

Sada više nema ničega.
Čak ni one iskre od koje je sve počelo.
Sada sam ostao bez ičega. 

Danas nemam odakle da krenem u novo osvajanje.
Kažu "nada umire poslednja", to kod mene nije slučaj. 

Ovde postoji samo Vera da u centru te, nekada užarene sada skamenjene Lopte, 

idalje diše i postoji Iskra vredna novog buđenja.

Novog početka.
I jedino što želim jeste da doživim da mogu da kažem:
"To nije ponovo - tek je počelo!"