Demon duboko u meni...

http://gallery.passion4art.com/members/leidecker/demon.jpg

Više nego ikad imam potrebu za drugim telom, za tuđim mislima.

Osećam u sebi Trećeg, besnog, potpuno pomahnitalog ega, Demona nesrazmernih dimenzija i ogromne pojave. Nisam siguran da li da ga se plašim ili prihvatim kao novo staro lice svog bića.

Nezasit je, proklet, iz druge Galaksije gde je Mlecni put veći i svetliji.

Oblika svere a ne elipse.

Došao je po svoje, ali ovog puta nenajavljeno.

Uvek sam ga osećao, ponekad silio i prizivao ali u manjem obliku. Ne mogu da dokučim da li je zlo, đavo, ljubav, svest ili ego.

Ali nemamo isti DNA.

Iz dubine je, to je sigurno.

Prvi susret je bio ukočen, težak i gorak. Okupan strahom, sedeo sam preko puta pušio i pio čaj a on je objašnjavao svoju svrhu i ulogu, i vremene zašto je baš sada tu, i vreme kada će ponovo otići ali na kratko. Ma šta >kratko< Tamo značilo.

Ne smem i ne znam da lažem, imao je trobojne oči, i previše poznate.

http://www.elfwood.com/art/w/i/willowowisps/water_demon.jpg

To je onaj Ja koga sam se uvek plašio. Ne zato sto je bio kivan i besan već zato što je bivao na kratko a sada je došao da ostane. Strah od nepoznatog treba ukrotiti. Ali nemam dobrog učitelja za tu lekciju.

Imao sam osećaj suza koje naviru odsvuda a ne samo iz očiju.

Gledam, ćutim i puštam da se hrani. Što pre bude sit pre će otići.

Razvio je osećaje i želje za šaputanjem, za tišinom, za normalnim ovozemaljskim životom. Kako previše mislim i opterećujem sebe nečim što manjina vidi. A kako drugima da objasnim i pokažem. Za to ne postoje smernice ...

I onda je na red došla lista osećaja i osećanja.

Emulzija svega što je bilo, što jeste i čega će biti.

Glas je smekšao, kao da pričam sa anđelom a ne demonom.

Zapravo to i nije bilo dialog već njegov tj. moj monolog sam sa sobom.

Gde je racio ćutao a nadrealistični deo govorio. Po ko zna koji put puls se ubzao, srce je opet stiglo do desne grane, do onog bloka koji podseća da je smrtno.

Da mu treba ljubav, da ako ga ja ne budem voleo neće znati neko drugi.

Ako su strah i nadrealizam, snovi i misli hrana Demona onda je energija Lilith polja hrana srcu. I kako da mu se suprotstavim kada znam da je u pravu. Kada želim sve ili ništa, kada ono želi sve ili nista od strane Druge ili treće, samo je pitanje stanja, to ne nestaje. Ne staje. Hara i razara tamo gde niko nije osim mene.

Najgore je kad iz indiferentnosti izađe drhtaj a sledeći stadijum bude mutacija DNA gena za nešto što je bivalo toliko puta ugnjetavano i ućutkano.

Više neće da se pokorava, sada je krenulo da obuzima.

Pitanje: Da li voliš dovoljno da osećaš bol u grudima gde srca lupa kao jahac Apokalipse. Nista se nije desilo ali jedno je sigurno, nije tu iz dosade već u funkciji glasnika.

To se dešava kada vulkan pruži ruku tornadu i kada zajedno otpočnu haranje.

Ne, to nije klasično BBC pustošenje, ovo je unutrašnje.

Izazvano inerkonfliktom sa samim sopstvom.

Ako nam je za slušati #Cat girl# i njeno obaveštenje, treba se prepustiti, jer kada se sve završi i stane, izlaz je neminovan kao pobednik. Kao jačina.

Uspem li da ukrotim njega, mr. D, neće se više koristiti mrak i suzbijanje onoga sto želi vani, bacamo ga ovog puta u zaborav.

Mozgosukcijiski ugovor se tog momenta potpisuje i nalazim novi posao: ukrotitelj divljih mačaka.

Šta je par zuba u odnosu na unutrašnje razaranje i očiju koje produri dublje nego ikada, dalje nego što si mislio da postoji.

Mesto gde se svetlo dobija izbijanjem magme sa dalekog tla.

Načičkane planete u sazvežđu Vage teraju na glupe terazije a sudija postavlja pitanje:

U cemu je problem? Žašto ne pustiš sve da ide bez pitanja? Zašto ne budeš to što jesi?

Imao sam želju da mu otmem čekic i pocepam lobanju samo da prestane da postavlja pitanja koja i sảm znam.

Ne treba mi pitanje, treba mi odgovor.

Neka suđenje otpočne, ponovno. Zameniću porotu nezagađenim umovima, umovima koji tako malo znaju da ne mogu da osuđuju već samo da presuđuju.

Pa ko god da pobedi, jedan će da izgubi.

http://fc04.deviantart.net/fs50/f/2009/308/9/6/Angel_and_demon_by_Nalavara.jpg

Ne znam da li si samo svestan da su svi oni zapravo jedno.

I Demon i Andjeo i Vaga i Sudija i Porota - jedno telo više njih.

To si ti.

Reče glas u pozadini i ne dugo zatim oči su ugledale Sunce a u njima je bio odraz zamrljane slikarske palete.

Svetlost je probila svaku kap kao zrak vrh kristalne kupe, prizme...

sve verzije Mene su se povukle, ostale su samo boje...

http://3.bp.blogspot.com/_IqPIbsNl4ho/SFHvMwqkk_I/AAAAAAAAAR0/ahRrF2v1-WU/s400/nature.jpg

Alexander Shaw

Ljudi invalidi

Šta je prvo na šta si pomislio kada si jutros iz kreveta kročio? 

http://hr.ucsb.edu/icons/work_life.jpg

Teško da smo delili misli, taj galop divljih konja malo ko može da izdrži a da pri tom ne prekine ciklus i ipak nastavi dalje sa rezervnim planom.

Gledam te face po prevozu, tužne, zamišljene poglede, kako će danas završiti ono što su još juče znali da ih čeka.

Staje neki trocifreni broj, iz daleka izlazi horda mašina.

Odlaze da robuju, nekome ili nečemu.

U svakom slučaju ništa kreativno ili inovativno.

Rutina ih je ubila, malo ko od njih više i misli, osim o tome kako da što pre završe to gde su pošli i kako će se vratiti kuci, spremiti ručak, videti decu ili poneku životinju, ništa drugo ne prolazi kroz misli.

Glupo hrišćanstvo govori da smo, šatro, jednaki i da imamo iste šanse.

Zašto onda nismo/nemamo?

Kako su nas samo slagali.

I tu robujemo isto koliko i u još glupljem monetarnom sistemu monopolističkog tržišta.

Za isti prljavi papir se radi.

Koliko god da je novčanica nova već je uveliko prljava, isto kao što smo svi u međuvremenu postali kompletni invalidi.

Nesposobni za duže, za dalje, za ono što će tek doći ali i ono što nećemo doživeti.

I sam sâm u tom sistemu, ali imam i želju (možda i plan) da mu se otrgnem i pomerim tu omču oko vrata koju su mi zadali.

Kao poklon na >babicama< umesto obećane slobode dobio sam omču.

…kako je to tužno u stvari...

I opet stižem u dobro poznatu ulicu, nakon toliko vremena.

E tu horror tek kreće, sa jedne strane je ta institucija koja od mene i sličnih meni, pravi novu vojsku, društveno poželjnu.

Koja će, opet po neosnovanom obećanju, živeti mnogo bolje nego li naši prethodnici.

Poklonite se, mi smo menadžeri!

Potpuno nova klasa, koju Marks nije mogao ni da predvidi.

A na suprotnoj strani, u ulici Užasa, leži pravi užas.

Mamica, ćerkica i tatica izlaze napolje, svo troje sa posebnim vozilom ostavljajući kuče da čuva to malo mermerno carstvo ispunjeno toplotom.

Neki bi rekli: “Ćuti moglo je biti i gore”.

Da, da svako od njih ima po ličnog šofera.

Zaista to bi onda bila naučna fantastika.

Ali samo nekoliko metara dalje je mali raj za one koji su doneti na svet pukom slučajnosti. Nisu oni krivi, nego oni koji su im to kao poklon još pre >babica< dali.

Tužno zar ne?

Ukinuti podele.

Ukinuti klase.

Ukinuti religije.

Ukinuti predanje koje kaže da nismo jednaki.

Da, jesmo.

Svi dobijamo na kraju 2x2m I jednu crtu između dve godine.

Gde je tu razlika?

Ako pogledaš malo bolje, osim odeće - nema neke razlike.
http://pandemiclabs.com/blog/wp-content/uploads/2009/03/crowd.jpg

FUN! :)
http://www.wolfescape.com/Humour/NonMedThumbs/BeforeWorkAfterWork.gif

FUN 2 ! :)
http://www.wolfescape.com/Humour/NonMedThumbs/LuckyToWorkHere.gif

FUN 3!
http://onemansblog.com/wp-content/uploads/2007/12/new-contraption.jpg

Ka tome se krećemo.
http://www.streetsblog.org/wp-content/uploads/cartoons/singer/bike2work_big.jpg

Nekada.
http://www.cesr.org/img/original/work.jpg

Nova vojska! :)
http://networkmarketingsponsors.com/j0441047%5B1%5D.jpg

Robovlasnik!
https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjg50k2FIPcJ8Vntjjsflr8fd7Ct4k7xU9y2XT5e48Qct_K3LOrXnFrMUZHQG-lmdprCcs2FaiDw5HgRQbmgbB_y8I4ZZgpVyUy1RXZMentersHfjYv9EmEpPeGEOqdIwt8tIskWgV-AAV1/s1600/Work+Pays+Logo+WhiteBkgrnd.png

 Korisno:

http://planetsave.com/

http://www.50waystohelp.com/

http://www.treehugger.com/files/2006/04/25_ways_to_save.php

PRESUDNO! Prelep Futurizam! :)

http://www.thevenusproject.com/

...mislite o tome...

...i ne zaboravite da uživate....

(; 

Alexander Shaw

Život čine male stvari a mi ih imamo i previše...osvrni se!

Napisano čak i pre 8. oktobra 2008. godine. Ne sećam se zašto i kako sam došao do ovog sklopa misli ali ne, nisam promenio stav.

Nisam, jer je jedino što je proletelo kroz misli bio dečko bez obe noge sa protezama od kolena nadole, koji vozi biciklu na Adi leta 2009. Ja sam u tom momentu izgubio ravnotežu na rolerima, plašeći se šta će drugi da kažu kada budu videli nekoga kako leti sa rolera i grebe kolena. Kolika sam samo budala bio. Brinuo sam zbog po kojeg osmeha koji bi verovatno prešao i na mene nakon preživljenog blama i povučenog crvenila u licu. Pre neki dan sam pogledao u ormar krcat stvarima i lupio sebi šamar zbog misli: „Nemam šta danas da obučem.“ Ni u jednom momentu ne pomislivši na decu iz Japana, ili decu iz Libije ili Afrike (ima ih još mnogo mnogo ali su ovi trenutno u žiži interesovanja sveta). Nisam jedini, ali sam jedini koji će reći – previše smo sebični. Da li zbog gluposti u mana ili imaginarnog ponosa, ne znam, ali jesmo. I nešto ne vidim da se većina trudi da to promeni. Mada mi se dopalo to što ljudi oko mene sa kojima provodim vreme preseku u sebi pokušaj bacanja nečega na ulicu i odšetaju do kante koja je maksimalno 2m udaljena od njih. Nije sve tako crno, čak je glupo bilo šta generalizovati ali i to je u prirodi čoveka. Ima nečega, sviđa mi se. Ima pojedinaca koji žele da doprinesu nešto Svetu i vrate Zemlji ono što joj pripada a što je počelo da joj se oduzima. Za par decenija, pretpostavimo, napredak će biti evidentan. I u odnosu ka višoj sili – Prirodi, i u odnosu sa drugim ljudima.

> I previše mi je muka od narodnih poslovica I utešnih rečenica koje pomažu očajnim ljudima ali moram priznati, tačne su. I nisu one za očajne ljude oni su samo za ljude koji su malo zalutali, promašili skretanje, pogrešno protumačili znak ili znakove. To apsolutno nije razlog da ih smatramo za očajne ili glupave.

Strašno je biti izgubljena osoba. Jednako je smrću, s’tim da ovde gubimo najdražu I najvažniju osobu u našem životu – SEBE.

Bio sam tamo I jako je ružno, očajno, hladno….beživotno, bez odgovora I potpuno nepotrebno. Sam sa svojim mislima – nešto najgore. Ne povratilo se. Ne ponovilo se.

Kažu da se sve dešava sa razlogom. Tačno je. A ovde pronalazimo sebe, jačamo, izlazimo izdržljiviji I ponosniji na same sebe jer smo mi ti koji su se izvukli.

Ništa ne može da te ubije. Iako je postalo IN “ne verovati u Boga” ali ne možeš reći da To nešto ne postoji. Izbrišimo “etiketu” Boga….neka bude “svetlost”, “energija”, “sunce”, “mesec”, “ljubav”….šta god da nas pokreće….nije važno bitna je samo vera. Nešto što će nas pokrenuti svako sledeće jutro, nešto čemu ćemo se nasmejati, zbog čega ćemo biti srećni. Strašna je pomisao “ubiti se” ali zamisli: neko sutra dodje I kaže ti “Ljubavi, sutra ćeš umreti!”. Šta je prvo što će ti pasti na pamet. Znam šta bi meni bilo: nisam otišao na Ohrid, nisam rekao drugarici da je volim, nisam rekao drugu koliko mi znači, majci se nisam izvinio, neću ugledati doček “Nove 2009”, nisam bio u Las Vegasu, Pariz, London, Tokio, Milano, Rim, Kazablanka, Egipat, Indija, nisam jahao slona, nisam dugo jahao konja, nisam ronio nikada, skakao iz aviona…….nisam jeo ćevape u Tuzli, burek u Bosni, osetio miris hrvatskog primorju, nisam oprostio prevaru….

Mnogo toga što bi mi uskratilo spokoj I mir. Toliko toga treba tek videti, tek doživeti, tek osetiti, tek reći…. Jedan tren je jako kratak, godina cela jos kraća, a jedna minuta….nepocenljivo duga. Okreni se unazad I seti se gde si bio/la pre samo godinu dana. Malo smo napredovali. A sada se seti trenutka kada ti je neko iskreno rekao da te voli. Razlika je nezamisliva. A to je isti momenat sećanja na trenutak.

„Kao što se ponakad dogodi, trenutak je zastao...

Lebdeo je i trajao...

Mnogo duže od običnog trenutka...

Zvuk se zaustavio. Kretanje je stalo.

Mnogo, mnogo duže od trenutka...a zatim je taj trenutak prošao...”[1]

Ne postoje misli “Jednog dana”…ili “jednom”….pitam te ja sad: KAD?

Zašto čekati taj neki trenutak kada ne znaš ni da li će doći….a I šta će ti kad imaš danas. Imas sada. Stavi prst na čelo I pomisli na sebe. Pogledaj okolo. Da li imaš čula? Umeš li da misliš? Umeš li da donosiš zaključke? Imaš li živu majku, oca, sestru, brata, tetku? Nebitno. Gladuješ li? Imaš li šta obući?

Zamisli one kojima makar I jedna od ovih stvari fali. Da li je srećan koliko si ti? Ili, bolje pitanje, da li si TI nesrećan koliko su oni??? Nisi. Ali to ne znači da ih treba žaliti.

Da li bi voleo da tebe neko žali?  Ne verujem.

Ne piše u najprodavanijem I najrasprostranjenijem bestseleru “Voli neprijatelja svog, ne čini mu nažao”[2]. Znam možda je staromodno, otrcano I izlizano ali je I istinito. Jer uradiš li nešto slično-učiniće od tebe istog skota kao što je on. Pa stani ispred ogledala I pogledaj skota u oči. Nema potrebe za mržnjom. Život ti je onakav kakve su ti misli. Ništa nije loše ili dobro. Sve je u našim mislima, I dobro je ili loše zato sto smo mi to tako hteli.

Mnogi ali MNOGI, ne vide šta imaju oko sebe I koliko im to znači I sta bi neko učinio da tvoj zivot ima makar jedan dan….ceni prvenstveno sebe I ljude oko sebe, jer jednog ih dana neće biti a onda će biti kasno I jedna sveća dnevno ih nece vratiti. Smrt ne postoji. Postoji napredak, postoji život, postoji svetlost. Ne traći svoje vreme na Zemlji jer je dragoceno. “Juče je odavno proslost, Sutra je misterija ali Danas je dar”[3] zgrabi trenutak I iskoristi najbolje od svega jer je već sledeće sekunde nestao I nekome drugom otišao u susret.

I zapamti ipak su ljubav I sklad ti koji sve pokreću a za sreću tako malo treba.<

“Smisao stvari se ne krije u njima samima, već u onome kako ih poimamo.“

Antoan de Sent Engziperi

„U patnji svi ponovo postajemo deca.“

Emerson

„Najviše ljudskih nesreća izazvali su ljudi.“

Plinije stariji

„Voleti nešto znači želeti da ono živi.“

Konfučije

„Životinje nam nisu sabraća, nisu nam podređene; one su druge nacije, uhvaćene zajedno sa nama u mreži života i vremena.“

Henri Beston

„Kada se sveti, čovek je isti kao i njegov neprijatelj; ali ako se ne osveti, onda je nadmoćan.“

Frensis Bekon

„Ljudi pričaju o biblijskim čudima jer u njihovim životima nema čuda. Prestanite da glođete tu koru. Nad glavom vam je zrelo voće.“

Toro

Uživajte

Alexander Shaw

---

[1] One Tree Hill

[2] Biblija

[3] Kung Fu panda

Večna kritika (kolumna I)

Sve sto je kroz misli prošlo je posledica upućenih reči: "Zašto si ti ovde? Iz načina na koji pišeš, jasno se vidi da si društvenjak i da su male šanse da budeš dobar inženjer. A za to učiš, u pogrešnom si smeru." Iako je doktor nauka, da vidimo koliko je pogodila ili pogrešila.

Pitaju se mnogi kako oni, koji su kraj mene duži period, mogu da me trpe. Nikada mi nije bilo jasno na osnovu čega je to pitanje postavljano i onda sam doživeo proširenje svesti. Kad znaš dosta zahtevaćeš od sebe više a od drugih još više. Ne mogu i neću da funkcionišem sa onima koji znaju osnovno ali ne i opšte informacije. Uvek sam gledao sa uzvišenog mesta. Moje mesto stanovanja nije Beograd, a po najmanje Srbija. Sve posmatram sa gledišta Zemlje jer je energija IV carstva tako zahtevala.

Činjenice zbog kojih neću voleti Srbiju:

-Hram Sv. Save se gradi gotovo dve decenije uz opravdanje da nema dovoljno para. Tako lepo i vredno arhitektonsko delo trpi zbog glupih izgovora. I onda se desi razorni zemljotres te jačine da uništi veći deo jednog od gradova. Novac je skupljen brzo I idalje se skuplja. Sve se obnavlja i izvlači iz nepostojećeg fonda za elementarne nepogode.

-12 godina nakon igranja Rizika sa NATO-om. Idalje stoje razrušene zgrade od važnosti svake dobro uređene države. Katastrofa koja zadesila Japan, razrušila je autoput koji je obnovljen do poslednjeg mikrometra za samo 4 dana. Nisam siguran da li je, ali kada pogledam na mapu, Japan nije znatno veći od Srbije.

- Građevine. Opšta galama, pomama, ponos za Avalski toranj No2. Koliko je visok? 202m? WOW! Najviša građevina sveta. Nešto malo nakon tog Ponosa sa velikim P, u Dubai-u je sagrađena zgrada čiji se spratovi rotiraju oko svoje ose na par sati. A visoka je tričavih 68 spratova odnosno 313m. Ne, ne, nije ni prići Tornju.

Avalski toranj

Dubai rotating tower

- Ekološka svest. Jedna velika NULA! Ajde da kažemo, razumem ove koji ne skupljaju govance svog dragog im člana porodice, psa, ali da ih mrzi da sačekaju >bliski susret< sa kantom zbog paklice cigareta, parčeta papira ili ne daj Bože pikavca. - na razumem. I ajde neka to sve stavimo na stranu, mi imamo najveću glupost moguću za realnost. Nigde u svetu se sa česme ne pije voda, ne zato što im je zagađena već zato što je tehnička. Dakle, nije za piće. Već za sve ostalo. A mi uživamo tu privilegiju i bacamo ogromne pare na prečišćavanje vode pre nego li dođe do česme a posle je koristimo za pranje kola i zalivanje cveća, pranje sudova i sličnih radnji. Dakle, gospoda smo! I ako dođe do bilo kakvog tzv. Svetskog rata No3, doći će jer će ponestajati resursa za život. No to je druga krajnost koja se tiče greške Čovečanstva a ne Srba.

- Varvarstvo. Divljaštvo. Destrukcija. I širenje takvog ponaša kao normalne posledice uzrokovane uslovima života proteklih decenija. Bez komentara!

- Školstvo. Fakulteti univerziteta zadržavaju dobre i najbolje studente za svojim  katedrama. Umesto da ih šalju da rade i oporavljaju zemlju od Pakla, prošlog, trenutnog i dolazećeg, oni šalju mamine i tatine sinove kod stričeva i tetaka da posluju kao direktori iako su završili za obućara. Ili kao PR menadžeri pod izgovorom: “Ali ona je zgodna!”

-Došao je skoro stranac, pitao me je za Narodni muzej I Narodnu biblioteku, u nadi da se upozna sa prirodom Srbije i Srbima kao nacije. Činjenica i moja rečenica da su isti zatvoreni već skoro pa deceniju je poražavajuća!!!

Srbi moji, mi nemamo kulturu. Mi zapravo kao da postojimo u registru izmišljenih zemalja i zemalja u pokušaju.

-Umetnost, nauka i intelekt ovde nikada neće imati podršku. Treba paziti kako se koristi reč Nikada i verujte mi da je sa punim pravom ovde koristim. Nikola Tesla, Ajnštanova Mileva Marić, Olga Olja Ivanjicki i slični njima, da li ih se sećate? Pa sumnjam.

Teslu biste zaboraviti da ga nema na buđavih 100 dinara. USA je izgradila ime i prezime našeg naučnika, umetnika i intelektualca. A Srbija je beogradski aerodrom krstila pre jako malo godina njegovim imenom. Misleći da je time nešto postigla i odala dovoljnu i zasluženu počast njemu. Nije. Nemojte se zavaravati.

Zašto sam spomenuo Milevu čuvenu. Čuo sam par puta kako pričaju i tračare da Ajnštajn nije ništa izmislio već da je Mileva imala ideje a on sproveo iste u delo. I da jeste i da nije tako, mada čisto sumnjam, zašto ne postoji ništa ovde što njih spominje? A zašto bi, pitaće neko. A zašto da ne? Amerika je izgradila ime Nikole Tesle ne znajući ni gde je tadašnja Juga.

Olja Ivanjicki sa ruskim poreklom, je imala vizije i prelepe želje da Srbiju uzdigne tamo gde joj je mesto. Međutim opet je otišla u USA države da bi ostvarila ono što je želela. Proglašena za jednu od sto intelektualaca sveta, u Srbijici nije naišla na dovoljno razumevanja i podrške. 
Mogu ja ovako da pričam do sutra kada mnogi ni ne razumeju šta znači biti među prvih 100 u našoj Galaksiji. Tužno i pretužno dragi  moji. Ali to ne osporava činjenicu da se mnogi sada otimaju oko njenog bogatstva koje je ostavila za sobom. Kada je otimačina u pitanju Srbi su No.1. Nezamenljivi. Ponosim se Srbima zaista.

- Zoran Đinđić, filozof i doktor filozofije. Koji je politikom hteo da pomogne ovoj Zemlji je ubijen baš zbog tog pokušaja. Ništa on novo nije doneo ili izmislio samo je hteo da projektuje ono što su mnogo pre njega pisali i pričali Henri Fajol, Frederik Tejlor i njima slični.

Međutim, ti slepog čoveka možeš da obavestiš kako postoji operacija koja će mu vratiti vid ali ti to ništa ne vredi jer on jednostavno nema želju da izađe iz mraka.

Počivajte u miru, velikani, sete Vas se pojedinci kao što sam ja.

Olja Ivanjicki (1931-2009)

Albert Ajnštajn (1879-1955) i Mileva Ajnštajn (1875-1948)

Nikola Tesla (1865-1943)

- Srbija je divna zemlja. Sa previše prirodnog bogatstva koje ne koristi uopšte. Toliko ima zemlje koja može da se obrađuje i preko nje zarađuje. Toliko da prehrani celu Srbiju i da izvozi u Kinu i taj mnogobrojni narod ne ostavi gladnim. Umesto toga, mi uvozimo margarin iz Rusije koji je jeftiniji od domaćeg. Paradoks naravno. Pa zašto ga ne bi bilo tu kada se već nalazi svuda.

Živim u glavnom gradu države. Verujte mi na reč da su ljudi sa sela mnogo bolji, društveniji i prijatniji i da su tu kada zatreba pre nego li ove prave seljačine iz Beograda. Ne stidim se to da kažem, ja jesam čist Beograđanin, ali ako ne uspem tamo gde sam se zaputio, na selu ćete me naći. Ne među novopečenim kvazi dušebrižnicima i novonastalim Beograđanima. Ne padam tako nisko.

Treba li da idem dalje? Nabrajanju se ne nazire kraj....

Ovaj monolog, analizu, kritiku, pohvalu, nazovi kako hoćeš, bi trebalo da nosim umesto lične karte i da dajem svima koji žele da mi nešto kažu. Ništa što sam ja ovde rekao nije bez osnove. Ništa nije novo. Ništa nisam izmislio. To su realne situacije i stanja koja su potkovana činjenicama. Ali se o tome ćuti. Niko da progovori, a i zašto bi? Đinđić je to pokušao pa su ga pokrivali sadržajem lopate. I mene bi verovatno da sam išta bitno u ovoj zemlji...

Naravno, cela ova priča je divna da lepša ne može biti (ne, nisam ironičan) kada se pogleda Egipat sa svom svojom kulturom i kolevkom religija i sveg mogućeg, i narod u njemu koji živi po grobljima, ne svojim izborom već nemogućnosću izbora. Gde je jedna zgrada ofarbana u duginim bojama jer nemaju para za celu jednobojnu fasadu. Gde semafori ne rade i ničemu ne služe. Gde ljudi, bukvalno šetaju „k’o muve bez glave“. Kada se pogleda cela Afrika koja je kompletno zaostala jer su oni tako izabrali (ili su im pak nametnuli). Da, može gore od naše situacije. Iako ponekad mislim da je njima lepše jer im život nije zagađen terminima kao što su: novac, monopol, politika, metak, rat, društvo... Njima je lepše, oni uživaju u prirodi, šetaju goli i nije im smešno što su izbušeni i što žene ne nose nešto što se zove brushalter.

Njima je priroda u krvi, i naša nam je ispred nosa a mi smo je izdali.

Da dragi moji, otvoreno mi je treće oko. Ipak sam prirodnjak, sociolog, pomalo psiholog i društvenjak, džaba učim za menadžera jer ti za dobrog menadžera ne treba diploma već bezdušnost.

I ipak, kako god da je, tu smo gde smo.

Čekamo novog vođu da progovori, i nadajmo se da će trajati duže od prethodnog. Živeli!

Alexander Shaw