Zar ne osećaš moju težinu?
Kako sam težak dok me
držiš, tonem pri svakom opuštanju sa tobom.
Ali tu nema opuštanja,
sve je tu samo ne opuštanje.
Teško mi je, i u srcu,
i u telu.
Težak sam u tvojim
rukama, i na krevetu – kada ustanem ostaje udubljenje.
I ne mogu da ti
objasnim svoje ožiljke kako bole i koliko mi smetaju.
Ne mogu da se pravdam,
samo molim te idi.
Pokupi sve svoje i
srce i dušu, spakuj se u kofer putnički,
i idi da te ne vidim i
ne čujem.
Ne pripadam ja tebi,
ni ti ovde.
Ovde je na žalost sve
već uzeto i oduzeto.
Sve je rezervisano,
ali tvog imena nigde nema.
Nema ga sada, i nikada
ga neće biti.
Gubi se!
Traži sebi bolju
priliku i novu igračku.
Jer ću se ovde samo ja
igrati tvojim emocijama. Kao pajac i drolja ću te ispiti i oduzeti sve vredno.
Znam da mi ništa ne
treba, ali će me sujeta uzeti pod svoje.
Hraniće se onim
delovima tebe koji vrede, unakaziću te.
Bolje ti je da se
gubiš. Jer nakazu niko ne može da zavoli.
Znam da te ovo boli,
ali veruj mi, ne kao mene.
Tvoju poljupci me
guše, ne mogu da dišem kada priđeš.
Kada te pogledam, oči
me zabole.
Tvoj dodir je kao
dodir kore drveta, peče me i grebe.
Svaka tvoja reč para
uši, ne čujem i ne vidim.
Ne osećam ništa osim
bola.
Telo reaguje osipom i
svrabom, ne mogu. Ne mogu.
NEĆU!
Radije bih uskočio u
ormar i iskočio sa novom kožom i novim osmehom.
I znam da daješ
najbolje od sebe, odvratno mi je.
Grozno, ne zato što je
loše.
Ne toliko, koliko zbog
toga što sam emotivno nedostupan.
Van dometa za sve, pa
i za tebe. I neka tako ostane.
Ne mogu da te gledam,
ne mogu ni da se pravdam. Tebe neko drugi čeka, a mene samo moja psiha podnosi.
Na mojim cipelama još
je pesak prošlosti,
teško se krećem i još
teže dišem.
Nosim oklop od čelika,
prošiven ostacima bivše,
one ljubavi koja je
trajala i nestala.
Koju sam prekinuo
silom, koju nikada više neću vratiti.
Ona ljubav, koju mnogi
opisuju kao vrednu pamćenja.
Nekada bih rekao da je
vredna bila velikih emocija,
sada mi je jedino
ostalo da kažem da je vredna velikih suza.
Gorkih potoka suza i
nemirnih dana i noći, sve dok se ne uspavam i ugušim u toj slanoj toploj vodi.
Ne mogu da mučim
nikoga osim sebe.
Taj prokleti sado mazo
momenat je ono što volim trenutno,
mrzim ga inače,
ali sada moram da ga
volim jer drugog nemam.
Težak je oklop
grešaka, teško telo koje pati, teško srce koje uzalud voli, težak korak punih
cipela.
Teško je voleti nekoga
ovako teškog.
Nije lako ni pokušati,
još teže ostati. Najlakše je meni samom u svom ludilu i bunilu. Bez igde ikoga
i na pustom ostrvu. Jedino se bojim, šta ako razvijem antitela na taj hormon?
Šta ako blokiram
promenu DNK u tim budućim momentima?
Možda mi tada bude i
lakše, neću brinuti za taj deo sebe.
Teško.
AS
