Video sam oči koje su me zaslepele.
Osetio pogled kao dodir Smrti po leđima.
Video sam nešto što sam poželeo da zagrlim, video
nešto u toj mašti.
Pa rekoh sebi, pusti…pusti, nije to što misliš, to
je samo iluzija.
Samo iluzija, ali lepo zapakovana.
I od tada čekam.
Čekam da primetiš. Čekam da pogled pokloniš
ponovo.
Čekam da mahneš, čekam da naočare skineš.
Čekam da mašta postane stvarnost.
Čekam jer volim da čekam ono što se čekati valja.
Čekam da prošetamo po mesečini.
Čekam da osećamo i nudimo sve što imamo, i više od
toga.
Čekam kao kreten, čekam da se javiš, poruku
pustiš.
Šaku stegneš, zagrliš. Možda poljubiš ali
zasigurno zaljubiš.
Čekam tako kao starica od sto ljeta, koja je
čekajući isgubila vid.
Čekam da vidim hoćeš li primetiti da čekam.
I onda sam shvatio, i ti
čekaš kao što to činim ja.
U čekanju izgubili sve. I
vreme, i mladost, i reči, i strpljenje.
I opet čekamo, da se
ponovo rodimo.
Ponovno primetimo, opet
negde sretnemo.
Možda ćemo sledeći put
biti brat i sestra.
Možda ćemo polove
promeniti.
Možda se na drugom mestu
roditi.
Možda ćeš me mučiti, možda
ću ti suze tešiti.
Možda ću te voleti više
nego sada.
Možda ćemo se ponovo
čekati.
A možda ćemo se i na vreme
primetiti.
Smučilo mi se ovo čekanje…
Postalo je pravo mučenje.
Alex
