I tada me je odvela
na glavno groblje.
Da bi bolje shvatila
i sebe i misli kao i važnost i lepotu tog mesta.
Tu gde se ukrštaju
vremena, gde ne postoji ni meso, ni most...samo utvare mudrosti i prošlosti zajedno sa kostima stida i sreće.
Tu gde se nigde
drugde, Juče i Sutra sreće u sadašnjosti.
Miris sveća, cveća i
tamjana polako dopire preko pora duboko u nju.
Razume zbog čega je
dovedena na mesto jedino gde može spoznati sebe u svesti drugih i da svesti
svojoj dá svest da je tu. Da postoji.
Da dišu jedna za
drugu, a ne jedno pored drugog.
Tu i tada isplakala
je svoju istoriju, sahranila sebe samu, onu staru, lažnu i besnu.
Izašla je nova i
sveža sa osmehom, a ne oporim ukusom u ustima.
Smela i vatrena,
bludna i razvratna. Prihvatila je svoju prirodu i krenula sigurnije nego ikada.
OBOŽAVAM GROBLjA!
Mesto gde se krugovi
završavaju, gde vĭše ne možeš postići ali ako dođeš kao posmatrač izaći ćeš kao
pobednik!
Možda oni nemaju
više kud ali ti možeš, zato hodi, stazom pođi!
Ne strah i ne plač,
osmeh i sigurnost u svojoj koži i sa svojim sopstvom!
Volim tišinu tog
mesta gde pričaju iskusni, a mrtvi,
gde kamenje kuca, a
ptice mudruju.
Gde nalazim odraz
svoj u licima prošlim.
"Volim njihove šapate
nečujne, da mogu sva njihova iskustva bih pokupila za sebe. Sve bih ih zaglila
kao što sam tek sad’ sebe!"
Govorila je ona
nakon male šetnje oko grobova i na tihom mestu...volela bih da svi iskuse što
sam ja, bili bi srećniji i shvatili bi da je raj na zemlji, a ne u njoj...
Koliko je to mesto
pokoja mrtvih toliko je mesto spokoja živih jer je prvima tu sve, a drugima
samo ostaci bezobzirnog i pređašnjeg života....
Iz najdubljeg dela
bića,
Alexander Shaw
