Dosta mi je mostova sa rekama I bez njih, za skakanje I sletanja.
I po koje neuspešno uzletanje u suprotnom smeru.
Nema me više ni ovde ni tamo
Neka brišu sve napisano I vrate sve što je brisano I nošeno kao svoje a beše moje.
Sa ili bez mene, moje ostaje moje dok me ima I dok dišem.
Ne dam više ni sebe, ni njih da uzimaju I prisvajaju kao sopstvene,
I ova kiša što spira da ima samo moć da svira za sva imena sveta I sve ljubavi prave I one tragične I one srećne I one u manjini I one preostale
a ne samo za Elizu I njoj sličnima.
Idalje čekaše putnik sa plavim očima onog sa smeđim I nebo je boje promenilo,
Više nije akvarel plavo, a ni oči...
Zauzimaju novu poziciju.
Ratno stanje I bezobrazan čin.
Čini da staje; I ne staje da priziva nove-stare ljubavi.
Hladnokrvne ubice dobijaju na ovim kišama I ovim bojama.
Nisu to bilo koja bezdušna srca, već ubice nežnog dodira.
Prvi pogled uvek prevari.
A zašto I kako bi drugačije kada su ga kovali I pravili dinosaurosi I energetski vampiri.
Oni koji se viđaju na momentu Odlaska I prizivanja beztelesnih bića.
Kako da se borim sa strahovima I da zadržim svoje Ja, svoje biće I svoju snagu.
Da ne umrem kao isprazna gnjida, prokleto istrošena I bezobrazno ostavljena a nikada ni posedovana…
Tužna sudbina slučajnog putnika-prolaznika…
Sa primesama vremenske dimenzije zvuka I opipljive materije vremena.
Jebo te Abel i Oni i On i Ona i Maye i Amelija Pulen,
I zlo i dobro…sve u jednom.
Ultimativni potez, krajnji čin.
Nema više a tek počinje…skretanje levo ili desno?
Prečica trnovita ili obilaznica sunčana.
Gde smo sada? Jel bitna destinacija ili putovanje…
I svaki put je tako kada Kosmos plače,
Meni duša jeca i nikako da stavim pod kontrolu osećaj I energiju zamotane u šestom čulu…
#putnik idalje robuje stanici#
With Love,
Alex Shaw
Photos copyright: Calvin Klein
