Razgledao sam te nove, neotpakovane, lepe, graciozne.
U izlogu, koje se kupuju samo za jednu upotrebu.
Za pravu; i za razbijanje što iz besa, što iz radosti.
Pored su bivale one obične, jednostavne, bez rada na sebi.
Sa malo ili nimalo umetničkog dodira, za svakodnevno korišćenje,
pranje i ponovno punjenje, neizbežno ispuštanje i okrzanje.
One svakidašnje i dosadne. Koje svi koriste.
Ne. To sigurno nisu tvoje.
Zašto sam ih gledao?
Krajnje jednostavan razlog i nemogući zadatak pred sebe postavih,
ali nije ni bitno,
ono što želim naći ću načina za pronaći i zameniti staru i
ustajalu.
A tvoja, tvoja možda nije prljava od prašine ali je od stajanja
promenila boju i tečnost načinila crnom boje katrana.
Mozda i dušu, ne bih znao za sigurno...
I kada sam hteo iz svoje izrabljeno očuvane da prespem malo sadržaja
sa ciljem da osvežim biće, svest i misli…
Uzburkam osećanja, probudim uspava i izazovem nova…
Tama ih je gutala.
Odbacivala kao strano telo,
svaki put kada bih pokušao sličilo je na bacanje dragog kamenja u
vulkan
čija je besna lava spržavala i proždirala sa takvim apetitom i
energijom...
To može razumeti samo neko ko je slično pokušao.
Ovako samo izgledam kao budala koja uporno pokušava nešto gde mu,
na prvi pogled, nije mesto.
A zaboravljaju da vulkan ponekad i miruje i spusti svoj bes na
minimum.
Toliko da posmatraš magmu i diviš se istoj:
kako nešto tako opasno i besno može biti mirno (?)
Kako da im objasnim da tu tamu u čaši, taj mrak poznajem?
Ili da sam se u magmi kupao?
Od pogleda u istu orgazam doživeo?
Uživao spavajući tu negde u daljini – dovoljnoj blizini
…da osetim toplotu…
…da znam da si tu...
