Oprosti mi kao da je to najlakše za učiniti,
Oprosti mi i bez treptaja oka,
Oprosti i ne pitaj me šta mi opraštaš.
Oprosti za sve misle tebi upućene kao što ja tebi opraštam za snove golgote i krasote,
Oprosti i kada snage ni za šta drugo više nemaš,
Oprosti kao da je deo bića tvog i kao što je deo bića koji bỉće ali i onoga koji nije, niti će.
Oprosti telom i dušom a ne ispraznim rečima koje su izlizane nakon toliko milenijuma.
Oprosti kada dojadi opraštati...
I onda kada je oproštaj najteže dati..
Oprosti sada da bismo uštedeli vreme sutra.
Oprosti i kada nemaš šta i kada ne znaš šta...
Oprosti kao što ja opraštam tebi,
Kao pajac koji se smeje i plače u isto vreme i kome je jedino ostalo da oprosti.
Opraštam i kada opraštanje nestane,
Oprostiću i kada niko više neće i kad ostali zaborave kako i kada dosadi oprastati...i o tome pričati.
Budi tu kada treba korak učiniti kao što ja sam za tebe,
i kada niko drugi nije
i kada svanulo je
i kada smrkava se…
Ako jeste kao što kažu – da je opraštanje samo za budale, onda sam ja najveća budala koja postoji za opraštaj tebi i moli za opraštaj sebi...
Od tolikog opraštanja zaboravih šta sam ti hteo reći
…verovatno nemam šta za oprostiti tebi ali zato ti imaš meni...
Iz srca u noći Punog Meseca,
Alex Shaw
