Rekla je:
“Živim za to da budeš senka beskraja. Želim da nestaneš iz sećanja.
“Živim za to da budeš senka beskraja. Želim da nestaneš iz sećanja.
Bez traga da te pratim i u trenutku samo da te ne
vidim. Da nestaneš.
Najednom da postaneš obris Ničega.”
Rekla je: “Nikada više ...ne, nikada više.”
Rekla je sve što je mislila, od besa je krv pljuvala.
U nesvest padala, ja sam je pratio. Podizao sa zemlje.
Tako umornu i beskrajno staru.
Pametniju od mene, stariju od svih nas, iskusniju po
najviše.
Ustala je. I počela da posustaje.
Nije više želela da ustaje, nije htela da hoda.
"Puzi!" - rekoh joj.
"Puzi neka te i kolena zabole. Iskopaj oči da ne
vidiš više nikoga pored Senke. Neka je, neka tumara sama svojim stazama
srama."
Naljutila se.
Ustala je i počela da trči, jedva sam je sustigao.
Govorila neprestano.
Klela, psovala. Plakala i jecala.
Sebi u bradu mumlala:
“Dala sam sve. Sve što sam tada mogla, i više od toga.
Dala sam svaki deo sebe, iz podruma vadila. Sa police
skidala.
Najbolje parfeme, najbolje note tih divnih esencija na
sebe stavljala.
Tebi da budem sve; i najlepša, i najmirisnija.
Najzgodnija, najpogodnija, najprilagodljivija. Nesebična koliko sam mogla.
Glupa koliko mi je pamet dozvolila. Sve sam dala.”
I tada je opet pala.
Pomislio sam odustaće, ali ne. Kuja se ponovo podigla.
“Najlepše reči sam saputala. Najnežnije dodire
poklanjala.
Sve sam od sebe pružila. Ruku sam na rame stavljala,
obraze od suza brisala.
Slušala i tešila. Pa šta sam više mogla?
Ja sam samo tu kada treba. Kada više neće da dá mi se, šta ja tu mogu?
Pogledaj me kako sam sada osakaćena i istrošena.
Kako sam dospela ovako nisko?
Kako mogli nismo? Zašto je odustalo sve?
Zašto je propalo sve što sam mogla, i što sam htela?
A tako da sam verovala…
Tako sam…ponovo glupa ispala. I zauvek slepa ostala.
Oči iskopala. Stopala istrošila. Odore porozala.
Kolena ogulila.
Sve. I to je bilo malo…”
Pala je po poslednji put. Pogledala me očila krvavim.
Odustala, posustala i izdahnula.
Tu na moje oči…
Samo je jednostavno nestala…
U noći Mladog Meseca, odllučila je tada da se oprosti …
U tim momentima, ne postoji ništa drugo, do da gledaš,
ispratiš i oprostiš se.
I sada kada je više nema, kada je nestala, na kratko,
ostalo je samo prihvatanje da je više nema i da je neko vreme neće ni biti…
Do kada? To niko ne zna…
Možda sutra, možda sada, možda nekada...
Iz srca,
Alex Shaw
