Ozdraviću i prezdraviće rane rečima tkane.
No žao mi je bića iznutra što trune a ne
mora. I ništa ne mora, ni da priča, ni da pokazuje kad ne zna da kazuje.
I šta sada kada tišina vlada na visoravnima
zaboravljenim, da čuči i ubija misli a zapravo ubija sebe. Ne zna ni ono zašto.
Zver ne dã mira i budi strah od promene kao
da su one loša pojava. Umesto da ćuti i prepusti, ono pusti. Ne shvatajući da
će za Drugo dugo vremena trebati i da sličnog neće ni biti. Ili gore ili lošije
a kud ćeš grđe od onog što je.
I sada kao Mislilac čuči, ćuti a u mislima
galop divljih konja kao kroz divlje ruže i džaba pašnjaci, livade i vodopadi
kada rane ne zarastaju tako olako.
„Za rane nije ni bilo potrebe“ reče
Posmatrač.
On nije loše društvo, samo ga ne razumeju.
Nego ne govori ni on puno a mutav nije, nego mudar. Što više znaš sve će ti
teže biti. Da ne bi teretio druge koji i ne slute, šuti i posmatra. Pita se
hoćeš li videti ili idalje u tami čučati (?)
Gle ustade Mislilac sa osmehom na licu i ti
pomišliš shvatio je ali ne, kotrlja se niz padinu slobodnim padom, krvari i
modri, vidiš ubiće se.
Zatvoriš oči i ponovni pogled vraća ga na
staro mesto. To je bio samo performans.
„Materija je energija koncetrisana do tačke
vidljivosti“.
Želeo je tako da ga vide, i videše ga a
nije ni kročio.
Nema veze, ozdraviću ja i prezdraviće rane,
nerečima tkane i sve će biti kao lane.
I sada te pitam: čemu svo ovo mučenje u hladne dane?
Sa visina na belu pozadinu,
Alex Shaw
