„Strelac“ je jedini tekst do sada koji će imati objašnjenje.
Razlog tome je pohvala od strane neznanca „šta zapravo tvoj blog
predstavlja?“, i to što ljudi ne razumeju ono što napišem, a zapravo pišem o
njima i pokušavam da im pomognem. Ne tako što će razmišljati kao ja, to je nemoguće
i nepotrebno, već da shvate da oko njih ne postoje koncizne i precizne definicije
stvari. Zaglibili smo kao vrsta odavno, dopustili da se otuđimo do te mere, da
se više ne slušamo, više ne govorimo reči kao što su Hvala, Izvini, Izvolite,
Pardon i slične tome. Nije to došlo preko noći, to je dolazilo decenijama, i sada kada je u najvećem sjaju mi to ne (želimo da) vidimo. A ako
vidimo ne hajemo i kažemo „neću živeti ja još dugo“. Upravo je takav model
razmišljanja doveo do ovoga sada. Naši preci su isto to govorili. Zašto ne
bismo mi sada, kao budući preci, našim potomcima ostavljali semena lepše
stvarnosti? Zašto bismo ponavljali grešku, kao da ništa do sada nismo naučili?
„Strelac“ je nastao pre mnogo meseci, ne znam pod kojim okolnostima,
kasnije je malo izmenjen, posvećen i dat na poklon, a nakon toga sam shvatio da
sam pisao o svom i svačijem Strelcu unutar sebe. Našao sam i objašnjenje zašto
je to tako. Nadam se da ćete razumeti napisano, shvatiti da nije sve u novcu,
slavi i „šarenoj kutiji“. Zaista ne mora da bude tako.
Želim Vam da skinete povez sa svog Strelca, da ga slušate, negujete i
čuvate.
#Jesmo li odrasli?
Spojili su se u tada svi delovi moje skrhane ličnosti,
moje sopstvo, tragač, vanzemaljsko, Onozemaljsko i
zemaljsko biće.
Smrtno i besmrtno su se ujedinili, ponovo spoznali ono
što su odavno znali, a zaboravili.
Možda je Mačiji san bio okidač, taj deo je ostao još
neistražen i nepronađen.
Dokuči ću i to, samo Vremenu malo treba više vremena nego
obično.
Sada znam kuda koračam. A znam i saputnika svog. Kao
stranac u noći sa lukom i strelom, rame uz rame hoda. Ali ćutke. Ja ne pitam a
On ne priča bez pitanja.
Pitanja su kasnije počela:
Da li je poljubac osnova
bliskosti u eri tehnološkog razvoja i nuklearnog procvata?
Tišina.
Da li sam naišao na nešto što
vredi ili sam video sebe i voleo sebe u tuđem telu?
Kroz osmeh i dalje tišina.
Jesam li se otarasio pređašnjih
života ili sada i dalje imam ceh za platiti?
Tišina je obrisala nagoveštaje osmeha...
Očigledno ne znam da postavljam
pitanja? Ili ih ti ne razumeš postavljena na mom jeziku?
Počeo je da bledi toliko da rukom prolazim kroz telo.
Nastavljamo korake dalje bez
pitanja?
Prestalo je da bledi...
Svaki put vidim Vrhovnog i u svemu, a kako da im to kažem
kada me ne razumeju. I onda se opet vratim u liniju reda koji čeka. A možda i
pređem u onaj gde su oni kojima se čekanje smučilo, a i dalje čekaju kao mule
mutave.
Ponekad zaista poželim da se odreknem sebe ili barem svog
nekog dela zarad očiju njihovih i pogleda kroz njih. Ja se sigurno okrećem ka
nepostojećem jer jedino ja trabunjam o tome. Dobro, i Ti to vidiš. Zato i jesi
pored mene, ali ni Tebe oni ne vide.
Slušaju koje kakva predanja i pričice, ali ih ne čuju.
Imaju sve pred sobom, primete ali ne vide.
Prolaze pored ali ne osete.
Kako onda da osete mene ili pak tebe?
A rekli su da ima nečega što privlači iz mojih očiju.
Jesu li izgubile sjaj ili ih
isti slepi?
Može tu mnogo još i mnogo više, Kuća slasti stoji tu,
ako je nisam gradio onda sam je projektovao.
„Ali dragi moj, hajde
da se častimo“ čujem iz daleka;
ja odgovaram: „Jedno
od nas dvoje nema stomak za tu čast, a ni petlju“
Ponekad želja nije sve što treba. Ponekad ljubav ne
dodiruje gde treba.
Da li je moguće da može biti
pravo u pogrešno vreme?
Da li je moguće da bude slabo
kada nije?
Da li je moguće da bude slepo, a
sa godinama?
Da li smo iskrvavljeni ponosom?
Plutamo li po blatu, a mislimo
da je Raj?
Zaboravljamo li gde je Léta ili
smo zaista u njoj?
Pitam: Jesmo li
odrasli?
„Ne! Samo niste jedno drugom dorasli!“ progovori Strelac
i pogodi plen.#
Ne kažem da sam znao o čemu sam pisao, kao što i nikada ne znam, tek
kasnije, vremenom, pokupim koju kariku o nečemu, pa povežem sa napisanim i onda
shvatim zašto sam to napisao ali ne i odakle je.
U knjizi Ekart Tola „Nova zemlja“ piše:
„...Budizam koristi drugačije termine. Prema Budinim rečima, ljudski mozak
u normalnom stanju stvara dukkha-u, što
se može prevesti kao patnja, nezadovoljstvo ili, jednostavno, čista nesreća. On
to vidi kao karakteristiku ljudskog stanja. Gde god da odete, šta god da
radite, tvrdi Buda, naići ćete na dukkha-u
– manifestovaće se u svakoj situaciji, pre ili kasnije.
Prema hrišćanskim
učiteljima, normalno kolektivno stanje čovečanstva je “prvi greh”. Greh je reč koja je u velikoj meri
pogrešno protumačena i shvaćena. Bukvalni prevod sa Grčkog, na kom je Novi
zavet i napisan, znači promašiti oznaku, poput strelca koji promaši metu, tako
da grešiti znači promašiti smisao
ljudskog postojanja. Znači živeti nevešto, zaslepljeno i, samim tim, patiti i izazivati
patnju. I opet, taj termin, lišen svog kulturološkog tereta i pogrešnih
tumačenja, ukazuje na disfunkcionalnost karakterističnu za ljudsko stanje…”
Želim Vam
iskusnog i veštog Strelca, u sebi i pored
Vas,
Alexander Shaw
