Napisano čak i pre 8. oktobra 2008. godine. Ne sećam se zašto i kako sam došao do ovog sklopa misli ali ne, nisam promenio stav.
Nisam, jer je jedino što je proletelo kroz misli bio dečko bez obe noge sa protezama od kolena nadole, koji vozi biciklu na Adi leta 2009. Ja sam u tom momentu izgubio ravnotežu na rolerima, plašeći se šta će drugi da kažu kada budu videli nekoga kako leti sa rolera i grebe kolena. Kolika sam samo budala bio. Brinuo sam zbog po kojeg osmeha koji bi verovatno prešao i na mene nakon preživljenog blama i povučenog crvenila u licu. Pre neki dan sam pogledao u ormar krcat stvarima i lupio sebi šamar zbog misli: „Nemam šta danas da obučem.“ Ni u jednom momentu ne pomislivši na decu iz Japana, ili decu iz Libije ili Afrike (ima ih još mnogo mnogo ali su ovi trenutno u žiži interesovanja sveta). Nisam jedini, ali sam jedini koji će reći – previše smo sebični. Da li zbog gluposti u mana ili imaginarnog ponosa, ne znam, ali jesmo. I nešto ne vidim da se većina trudi da to promeni. Mada mi se dopalo to što ljudi oko mene sa kojima provodim vreme preseku u sebi pokušaj bacanja nečega na ulicu i odšetaju do kante koja je maksimalno 2m udaljena od njih. Nije sve tako crno, čak je glupo bilo šta generalizovati ali i to je u prirodi čoveka. Ima nečega, sviđa mi se. Ima pojedinaca koji žele da doprinesu nešto Svetu i vrate Zemlji ono što joj pripada a što je počelo da joj se oduzima. Za par decenija, pretpostavimo, napredak će biti evidentan. I u odnosu ka višoj sili – Prirodi, i u odnosu sa drugim ljudima.
> I previše mi je muka od narodnih poslovica I utešnih rečenica koje pomažu očajnim ljudima ali moram priznati, tačne su. I nisu one za očajne ljude oni su samo za ljude koji su malo zalutali, promašili skretanje, pogrešno protumačili znak ili znakove. To apsolutno nije razlog da ih smatramo za očajne ili glupave.
Strašno je biti izgubljena osoba. Jednako je smrću, s’tim da ovde gubimo najdražu I najvažniju osobu u našem životu – SEBE.
Bio sam tamo I jako je ružno, očajno, hladno….beživotno, bez odgovora I potpuno nepotrebno. Sam sa svojim mislima – nešto najgore. Ne povratilo se. Ne ponovilo se.
Kažu da se sve dešava sa razlogom. Tačno je. A ovde pronalazimo sebe, jačamo, izlazimo izdržljiviji I ponosniji na same sebe jer smo mi ti koji su se izvukli.
Ništa ne može da te ubije. Iako je postalo IN “ne verovati u Boga” ali ne možeš reći da To nešto ne postoji. Izbrišimo “etiketu” Boga….neka bude “svetlost”, “energija”, “sunce”, “mesec”, “ljubav”….šta god da nas pokreće….nije važno bitna je samo vera. Nešto što će nas pokrenuti svako sledeće jutro, nešto čemu ćemo se nasmejati, zbog čega ćemo biti srećni. Strašna je pomisao “ubiti se” ali zamisli: neko sutra dodje I kaže ti “Ljubavi, sutra ćeš umreti!”. Šta je prvo što će ti pasti na pamet. Znam šta bi meni bilo: nisam otišao na Ohrid, nisam rekao drugarici da je volim, nisam rekao drugu koliko mi znači, majci se nisam izvinio, neću ugledati doček “Nove 2009”, nisam bio u Las Vegasu, Pariz, London, Tokio, Milano, Rim, Kazablanka, Egipat, Indija, nisam jahao slona, nisam dugo jahao konja, nisam ronio nikada, skakao iz aviona…….nisam jeo ćevape u Tuzli, burek u Bosni, osetio miris hrvatskog primorju, nisam oprostio prevaru….
Mnogo toga što bi mi uskratilo spokoj I mir. Toliko toga treba tek videti, tek doživeti, tek osetiti, tek reći…. Jedan tren je jako kratak, godina cela jos kraća, a jedna minuta….nepocenljivo duga. Okreni se unazad I seti se gde si bio/la pre samo godinu dana. Malo smo napredovali. A sada se seti trenutka kada ti je neko iskreno rekao da te voli. Razlika je nezamisliva. A to je isti momenat sećanja na trenutak.
„Kao što se ponakad dogodi, trenutak je zastao...
Lebdeo je i trajao...
Mnogo duže od običnog trenutka...
Zvuk se zaustavio. Kretanje je stalo.
Ne postoje misli “Jednog dana”…ili “jednom”….pitam te ja sad: KAD?
Zašto čekati taj neki trenutak kada ne znaš ni da li će doći….a I šta će ti kad imaš danas. Imas sada. Stavi prst na čelo I pomisli na sebe. Pogledaj okolo. Da li imaš čula? Umeš li da misliš? Umeš li da donosiš zaključke? Imaš li živu majku, oca, sestru, brata, tetku? Nebitno. Gladuješ li? Imaš li šta obući?
Zamisli one kojima makar I jedna od ovih stvari fali. Da li je srećan koliko si ti? Ili, bolje pitanje, da li si TI nesrećan koliko su oni??? Nisi. Ali to ne znači da ih treba žaliti.
Da li bi voleo da tebe neko žali? Ne verujem.
Ne piše u najprodavanijem I najrasprostranjenijem bestseleru “Voli neprijatelja svog, ne čini mu nažao”[2]. Znam možda je staromodno, otrcano I izlizano ali je I istinito. Jer uradiš li nešto slično-učiniće od tebe istog skota kao što je on. Pa stani ispred ogledala I pogledaj skota u oči. Nema potrebe za mržnjom. Život ti je onakav kakve su ti misli. Ništa nije loše ili dobro. Sve je u našim mislima, I dobro je ili loše zato sto smo mi to tako hteli.
Mnogi ali MNOGI, ne vide šta imaju oko sebe I koliko im to znači I sta bi neko učinio da tvoj zivot ima makar jedan dan….ceni prvenstveno sebe I ljude oko sebe, jer jednog ih dana neće biti a onda će biti kasno I jedna sveća dnevno ih nece vratiti. Smrt ne postoji. Postoji napredak, postoji život, postoji svetlost. Ne traći svoje vreme na Zemlji jer je dragoceno. “Juče je odavno proslost, Sutra je misterija ali Danas je dar”[3] zgrabi trenutak I iskoristi najbolje od svega jer je već sledeće sekunde nestao I nekome drugom otišao u susret.
I zapamti ipak su ljubav I sklad ti koji sve pokreću a za sreću tako malo treba.<
“Smisao stvari se ne krije u njima samima, već u onome kako ih poimamo.“
Antoan de Sent Engziperi
„U patnji svi ponovo postajemo deca.“
Emerson
„Najviše ljudskih nesreća izazvali su ljudi.“
Plinije stariji
„Voleti nešto znači želeti da ono živi.“
Konfučije
„Životinje nam nisu sabraća, nisu nam podređene; one su druge nacije, uhvaćene zajedno sa nama u mreži života i vremena.“
Henri Beston
„Kada se sveti, čovek je isti kao i njegov neprijatelj; ali ako se ne osveti, onda je nadmoćan.“
Frensis Bekon
„Ljudi pričaju o biblijskim čudima jer u njihovim životima nema čuda. Prestanite da glođete tu koru. Nad glavom vam je zrelo voće.“
Toro
Uživajte
Alexander Shaw
No comments:
Post a Comment