Istina

Ponekad je poželjno, ponekad je neophodno a kad kad bude i neizbežno.

Iskrena komunikacija.

Sa nekim ili sa samim sobom, ali češće ova druga.

Ljudi misle, granice su nesavladive i nepomične. Tu zacrtane i zakovane platinom, da ih je nemoguće pokrenuti ili pomeriti. Granice su nevidljive, nikada nisu ni bile drugačije. I sve su one tamo gde smo ih mi postavili i povukli crtu.

Nije bitna boja ili debljina. Tako je.

Granice se brišu i iznova pišu, povlače tamo gde nikada nisu postojale.

Granice su dakle fiktivne.

Barijere i barikade su nesto sasvim drugo.

One se dižu, i one se grade. Iskustvom, potrebom, mukom ili predrasudom sasvim je nevažno. I onda kada dođu momenti iskrenosti i padanja maski, skidanja do gole kože, onda kada više znaš da dalje tako ne može.

Nema više oružja I amova, oklopa, šlemova…

Ništa od toga više ne važi, jer barijere od, čega god da su napravljene, I  kada god da su u životu nastale, jednom moraju da se struše.

Armirani zid, Zid plača, Kineski zid nebitno je.

Ta gradjevina pada k'o od šale.

Berlinski zid su uništili za par sati….mozda je to moglo biti uradjeno I za koji minut ali nisu koristili pravo oružje. Ili su pak hteli da uživaju u momentu rušenja I nestajanja, da gledaju kako se prašina malo po malo diže I kako zid malo po malo nestaje pred očima.

Uzivali su u prizoru u kojem bi I čovek bez vida uživao.

Jer bi osetio u vazduhu sreću momenta, zadovoljna lica bi čuo oko sebe.

Zid placa, blokade I odvajanja bi postao zid osmeha I smeha.

Berlinski zid

Koliko zidova vi imate oko sebe? Još strašnije pitanje je, koliko ih imaš u sebi?

Jesi li ikada razmišljao kako da ih se otarasiš a da ne bude beg, posao, vika, dreka, olovne misli?

Najteže zarastaju rane nastale šibanjem biča sačinjenog rečima...i najteže je izbaviti se iz zatvora kojeg sagrade misli...zato pazite o čemu mislite i šta govorite, postaćete sami svoji robovi, kao da tuge nema dovoljno...

Rainbow Bridge, najveci prirodni most

Nisam ništa drugačiji od bilo koga od Vas, ni od prosjaka na ulici, ni od predsednika najveće države.

Čak nisam inteligentiji ni od pingvina na Antarktiku. Oni su inteligentniji od nas I snalažnjiviji. Rade ono što homo sapiensi ne rade. Kod njih mužjak ponekad zameni ženku u vreme odgajivanja jaja.

No to sada nije tema….

Strahovi su opasna rabota.

Najteže rane se tada prave, najdublji oziljci se njima zadobijaju…ali ćutanje I ne preskakanje bilo kog zida zbog straha, nista ne rešava. I sa Suncem se svako jutro suočavamo. Mozda ne bismo voleli ali moramo.

Tako I te zidine I te barikade, treba na vreme rušiti kako bismo videli sta je ono iza što nas čeka.

Možda prizor I nije tako fascinantan I prelep kakvog ga u mislima zamišljamo, ali makar je u nama lakše, lakše se diše.

Lepše misli, nema robije, nema tiranije.

Nema vlasti, nema careva, nema kraljica, nema dvorskih luda, nema “podčinjenih” nema “podređenih” nema “uzvišenih”.

Samo Vi I Vaše misli, Vaši snovi, Vaša nadanja, Vaša mastanja, možda će I postati stvarnost.

I što je najvažnije, Vaš život će biti u Vašim rukama.

Srećno sa rušenjem dragi moji.

I želim Vam još vise sreće u novoj gradnji lepih novih građevina.

I još bitnije, želim Vam da ne gradite nikakve zidove već da gradite prelepe mostove. I da uživate u prizorima koji se budu rađali pred Vašim očima.

p.s. Odlaganje I čekanje ne smanjuje strah, povećava ga. Zato zasucite rukave I krenite u planiranje, I napada na zidove I skica za mostove.

Volim Vas,

Alexander Shaw

Trokraki most designed by Olga Olja Ivanjicki