Glasovi

Tvoji. Moji. Svačiji I ničiji.
Kada staneš, sedneš ili legneš I počneš da razmišljaš o nekome ko to zaslužuje ili ne.
Kada si srećan I zadovoljan, kada jecaš I patiš.
Kada razmišljaš naglas i želiš da vratiš izgovoreno.
Kada slušaš ili savetuješ.
Kada osećaš nekog u sebi.
Kada osećaš nekog pored sebe a shvatiš da si zapravo sam.
Dok pevaš ili držiš besedu.
Njeni. Njegovi. Njihovi.
Po neki glupavi i pametni.
Koji nepromišljeni ili pogrešno smišljeni.
Ima I neizgovorenih a tačnih. E ti najviše proganjaju i uništavaju.
Vređaju I savetuju a mi sebe ne želimo da čujemo ili saslušamo.
I posle par trenutaka, nekome sekunda, nekome minut a ponekima, boga mi I godina,
Shvatiš da su potpuno tačni.
Čisti, neiskvareni, iskreni….

Staviš prst na čelo I pomisliš :
Čemu sada to I da li zaslužujemo isto?
Zar je razlog bitan?
Jedino što se računa jeste da osećaš I misliš.
Da si živ.
Da kucaš. Da traješ.
Da poseduješ. Da čezneš.
Da osećaš I uzvraćaš.
Kada se pogledaš u ogledalo I vidiš nekog drugog tako poznatog a opet stranog.
Šta god da je, opet obraz čist ostaje.

Tu više srama nema.
Pohlepa ne postoji.
Osećaš I traješ.
Kao da si živeo I ono što je bilo pre milion godina
I misliš ono što još I nisi,
Od ovog vremena jurnjave I beznađa.
Osećaš se kao jedan I poslednji izdanak svog roda.
Poslednji konjanik,
Svoj kralj a tuđi sluga.
Budiš ze zbog nekoga ali misliš za sebe.
Osećaš za drugoga ali živiš za sebe.
Misliš o drugome a samo sebi izgovaraš.

Kada ti se učini da čuješ nekoga koga odavno nema.
Ili vidiš nešto što odavno ne postoji.
Koga zavaravaš I koga lažeš,
Sve je tu a ne tamo,
Sve je sada a ne sutra.
U tebi je, znači živo je.
Ti osećaš, ti gajiš.
Čemu ustručavanje, sve što ti treba je
GLAS!

Glas tuge, glas živih, glas sreće, glas ljubavi,
Glas očaja, glas besa, glas histerije,
Glas paranoje, glas beznađa I večnosti,
Glas tvoj, glas moj, glas nečiji I glas svačiji a ničiji.
Glas zaljubljenosti, glas neizgovoreni, glas još nedostižni
I ne promišljeni, glas Onih,
Glas muzike, glas zabave I smeha…..

Sve je to u tebi I možda nestaje,
Ali opet traje I koliko god da se trudimo
Plima jednom mesečno dođe I ode.
Svaki tren potrošen kvalitetno I ne.
Svaka pomisao se računa,
Svaka misao prihvata.
Ne daj da ti oduznu ono sto je Tvoje,
Ono sto je Njeno, Njegovo, Moje I na kraju Naše.
I ničije više.

Šta osećaš, šta misliš, kome se diviš
Koga prizivaš I zoveš a koga očekujes da se odazove.
Sve je pred tobom, puna tabakera koje kakvih gluposti I drangulija
I kada počneš da cenis to što imaš, to što poseduješ,
Taj kofer u sebi sto nosiš I čuvaš,
Samo tvoje malo blago….
Možda malo I nekome bezvredno ali tebi neprocenljivo
I tvoje,
Nešto lično. Tako malo a tako važno.

Sve što misliš, pomisliš ili osećaš
Za sve to ti samo jedno treba
Tvoji. Moji. Svačiji I Ničiji.
Samo mali nežni GLASOVI!

Od srca Vama,

Alexander Shaw