Još jedna noć je preda mnom, mrzim te sate ispitivanja, porote, golgote, sumnje i tuge.
Kada se sve vraća onome kome ne treba.
Večeras po ko zna koji put, tugujem u sebi a da niko ne zna.
No kada bi me i videli – znali bi i pitali.
I šta da im odgovorim? Treba li da lažem? Koju laž da kažem, belu ili crnu? Istinitu ili lažnu?
Muka mi je od slušanja priča.
Od pružanja ramena za plakanje, očiju za posmatranje, ruku za milovanje i stopala za razumevanje.
Ne treba suditi dok ne prošetaš u tuđim patikama. Šta ja da radim kada sam se užasno nažuljao u njima? Da ih vraćam, bacam ili sudim?
78% populacije misli da je inteligentnije od svoje okoline a opet mnogi su slobodno zarobljeni.
Svi nekome robuju, nekome ili nečemu.
Gutaju ono što im se servira, žale za godinama, za mladošću, za igrom, za istinom, za sobom, za životom...
Zavide drugima a sebe u ogledalu izbegavaju.
Izbegavaju odraz razočarenja i poraza. Intolerantni na istinu, na ljubav, na slobodu, na V carstvo.
Ne znaju za drugačije, nisu naučeni – a ni krivi zbog toga.
I onda pribegavaju sarkazmu, cinizmu, dadaizmu i ironiji, samo da izbegnu sudar svetova. Samo da se ne suoče sa očiglednim, sa senkom;
zaboravljajući da ih prati bez obzira da li su na prirodnom ili veštačkom osvetljenju.
Ja nisam stvoren da glumim ali zato ne govorim laž već ćutim.
Znajući da će istina da zaboli, izbegavam da je izgovorim svima osim sebi.
Pišem i pakujem u kofer koji čeka svoje vreme da se otvori kao Pandorina kutija.
A onda; ko mrtav ko živ,
ko povređen a ko nasmejan.
Naučili su me da se sklanjam i da ćutim kada znam da će reči imati moć samurajske oštrice a säm sam naučio da stanem ispred svog stava svojim telom.
Ne sarkazmom.
Ne ironijom.
Ne lažima.
Ne cinizmom.
Ne okrivljujući druge, nego hvaleći one što su mi dozvolili da razvijem te misli i tu hrabrost.
Ne približavajte se previše ljudima. Čak ni porodici.
Jer su obično Oni ti najveći licemeri koji kažu nešto i bore se za nešto (obično tuđe bitke a ne svoje) i onda ne znaju da se isto postave kad njih to slično snađe, nego stanu iza reči „Neće to mene, to se dešava drugome“. Licemerni ironičar, ima li šta göre?
Kabala i slična uverenja govore kako treba dati ono što želiš da ti se vrati.
Niko ne pruža zato što želi, već zato što gleda kako da naplati i čime da povrati datö. Ne shvatajući da nikada ne vraća Onaj ko uzima već neko Treći. Novi lik. Nova priča. Novi materijal.
Sedeo sam u parku i posmatrao decu. Tuđu naravno i sa slušalicama u ušima jer ne podnosim njihovu dreku, galamu, viku i histeriju.
Ali ih posmatram sa osmehom jer u njima vidim nove ljude. Zrele ljude koji će znati odupreti se.
Koji će stati za sebe. Zauzeti stavove i gaziti u ime dobrog i dugovečnog.
Novi pisci, novi umetnici, novi slikari, filozofi, psiholozi i govornici. Oni koji će intelektom iskoreniti nepravdu i sve ono što nas guši i ne dä dalje. Sve štetno odbaciti: nuklearke, religije, ratove, vojsku, diktatore i slične teroriste.
Ja ne mogu bez te dece. Iako ih ne volim dok su mali, kreštavi, mokri, modri i musavi ujedno ih i obožavam jer iz njih isijava Nada budućnosti. Ono što ćemo im mi ostaviti njih će čekati da dograđuju, kaleme i presađuju.
Šta ćete im ostaviti? Kesu u parku koja se ne razlaže?
Špric u travi kao poklon?
Izmet psa kao igračku?
Ili nešto iz čega će da nauče nešto i izvuku pouku?
U svakom slučaju ćete biti jedno od dve opcije:
a) ono što žele da budu, i
b) ono što ne žele da budu.
Onog dana kada me više ne bude bilo među vama, moja duša će početi da se seli sa jednog kraja sveta na drugi.
Kao misli će lutati ne samo kroz kontinente već i kroz vreme, kroz dimenzije.
Ni jedna suza tuge neka se ne prolije jer ću ceo život posvetiti vašoj deci da imaju odakle da uče i čitaju. Da imaju čemu da se nadaju, tu nema religija, tu nema klasa, tu nema metaka, nema roditelja, nema nadređenih i podređenih.
Neka budu svesni da im Tuge nisu posebne. I da su iste gonile ljude i pre mene i sada mene. Tuga ne mutira, nju svako vidi, ona se uvek neuspešno sakriva. Ona ne zna za pojam Vremena i želim da im se nađem u tim trenucima, da znaju da nisu sami. Pričaću o svemu o čemu mnogi ćute i ne opominju....tačna je ona da treba učiti na tuđim greškama. Bezbolnije je.
Apsolutna Utopija, davno obećana i samo jednom postignuta. Ni jednog dana se ne bih odrekao. Nemojte ni vi. I želim vam da smete to reći.
Jer život nije gde se fizičko kreće već ono što misli pokreće.
Za ono što je bilo, što jeste i što biće, dajte novu čašu vina i grohote osmeha. In vino veritas.
Živeli!
Alexander Shaw
Used links:
http://api.ning.com/files/L0ZHvDYEHA7zu1*XYoqnDW4mq8Bxe9Q2lFJof6M9uHipy64gVxcYQl836jWZ2Bn3GPko4mgh49PRNO9W8ZUuNlVc4sn4uhdHbJ73Oudwj-I_/sadness.jpg
http://www.randomthoughtz.com/wp-content/uploads/2009/11/children.jpg
http://www.johnpena.net/archives/Hope/Images/hope_2_large.jpg
http://farm2.static.flickr.com/1259/1295179954_9e5b0fbed9.jpg
:))
ReplyDelete