O ološu*

"Život je vrelo radosti; ali, gde pije i ološ tu su svi kladenci otrovani.
Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih.
Oni su svoj pogled bacili u vodu kladenca i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca. Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću; a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i reči.
Nevoljno zadrhće plamen kad oni svoja vlažna srca prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i zadimi, kad ološ priđe k vatri.
Sladunjav, i gnjil, postaje plod u njegovoj ruci: a pogledom svojim obaraju voćku, i stresaju lišće sa nje. Mnogi koji su se okrenuli od života, okrenuli su se samo zbog ološa: nisu hteli da dele kladenac, i plamen i plod s ološem. I mnogi koji su otišli u pustinju, i trpeli želj skupa sa divljim zverima, nisu nipošto hteli da sede oko česme zajedno sa prljavim mazgarima. I mnogi koji su dolazili kao uništitelji, i kao grad plodnim poljima, hteli su jedino da ološu stanu nogom za vrat, i da mu zapuše ždrelo.
Nije to bio zalogaj koji sam najupornije žvakao: da bih saznao da su životu potrebni i samo neprijateljstvo, i umiranje, i krstovi - nego sam vazdan raspitivao, i skoro zadavio jedanput svojim pitanjem: Šta? Zar je životu i ološ nužan? Zar su potrebni otrovni kladenci, i smrdljiva vatra, i podani snovi, i crvi u hlebu nasušnom?
Nije mi moja mržnja grizla život, već mi ga je moje gađenje hlapljivo podgrizao!
Ah, često sam se ratosiljao duha kada sam video da i ološ može biti duhovit! A onima koji vladaju, okrenuo sam leđa kad sam video šta im sad znači vladati: ucenjivati se, i cenkati se oko sile - s ološem!!!
Stanovao sam među narodima ne znajući njihova jezika, ne slušajući šta govore: da ne bih razumeo jezik njihovog ucenjivanja i cenjkanja oko moći. Držeći zapušen nos, prolazio sam zlovoljno kroz juče i kroz danas, jer, zaista vam kažem, smrdi sve juče i sve danas na ološ koji piskara! Živeo sam dugo kao bogalj koji je ogluveo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao da živim skupa sa ološem, koji drži silu u rukama, koji piše, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po stepenicama, i hranio se oprezno mrvama radosti; poštapao se, slep, kroz život.
Pa šta se zbi sa mnom? Kako sam se izlečio o dgađenja? Šta zažari opet pogled moj? Kako uzleteh na vsine gde sedi više ološ oko česme? Je li mi samo moje gađenje načinilo krila, i dalo snage da naslutim vrela? Zaita vam kažem, morao sam da uzletim u najviše visine da bih opet našao vrelo radosti!
O, i našao sam ga, braćo moja! Tu u nalvišim visinama izvire za mene vrelo radosti! I ima života od kojega ne pije i ološ! Čisto bih rekao da mi prehitro izvireš, vrelo radosti! I često prazniš pehar samo da bi opet moglo da ga napuniš! Moram još da se naviknem da ti smernice prilazim: prehitro me još vuče l tebi moje srce - moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalačko, preblaženo leto: kako čezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom svežinom. Prošla je strašljiva tugoba moga proleća! Prošla je pakost mojih snežnih pahuljica u junu mesecu!
Postao sam sav leto, i sav podne letnje! Leto u najvišim visinama, sa hladnim vrelima, i blaženom tišinom - o dođite, prijatelji, da tišina bude još blaženija! Jer to je naša visina i naš zavičaj: previsoko i prestrmeno je ovde za sve koji su nčisti, i za njihovu žeđ.
Na drvetu što se zove budućnost, gradimo mi svoje gnezdo; neka nam osamljenima orlovi donose hranu u svojim kljunovima! Zaista vam kažem, od te hrane neće i nečisti jesti! Jer bi im se činilo da jedu vatru, i ždrela bi im izgorela! Zaista vam kažem, tu nema konaka za nečiste! Ledenica bila bi za njihove telesine naša sreća, a i za njihove duhove! Kao silni vetrovi živećemo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: jer tako žive silni vetrovi. I kao vetar dunuću jednom po njima, i svojim duhom ugasiću dah njihova duha: to traži moja budućnost. Zaista vam kažem, silan je vetar Zaratustra za sve nizine; i evo šta kaže on svojim dušmanima, i svemu što pljuje i bljuje: #Čuvajte se, i ne pljujte uz vetar#"

*Tako je govorio Zaratustra

Ološ je onaj koji može da ubije životinju zarad jela a da se ne pomoli za njen duh. 

Ološ je i onaj koji je u stanju da oduzme bilo kakav oblik života i da nađe zadovoljstvo u tome. 

Ološ je onaj ko zna da je ološ a govori o lepoti svojih snova. 

Ološ je onaj ko se tankim ustima smeje. 

Ološ je onaj ko ne plače. 

Ološ je svako ko zbog svoje tuge i nesreće unestećuje druge i tapše ih po ramenu dok je tuge a u sebi likuje jer više nije sam u tome.

Ološa je mnogo, i ako te ološom čini taj prezir prema ološu i želja za hladnokrvnim ubistvom istih, onda sam najveći ološ koji hoda.

Alex Shaw